Okej, prst sam definitivno slomila... I boli samo tako... Nekako sam se ipak namestila i uspela da zaspim.
Budim se oko devet, taman da se spremam za dorucak kod Majuaninih matoraca, kuca Majuan na vrata i
cujem je kako vice - Pakuj se, paaaakuj se, menjamo hotel.
Na jadevite jade se dovucem do vrata, otvaram, i taman da objasnjavam, ali kako, ali ne treba, kaze ona:
Uzeli smo stan tamo, sa terase se vidi more!
Opa! Plaza na 5 minuta hoda - moze, moze!
Pakujem se brzinski (koliko je to, jelte, moguce), sedamo u auto i idemo! Usput razmisljam koliki su oni
carevi... Doduse, naravno, i finansijski momenat im to omogucuje, ali opet, divno je videti da nisu
iskompleksirani ili da se izivljavaju sa novcem koji imaju. I, najbitnije od svega, klinka im uopste nije
razmazena! Nekad mi je bude i zao jer zivi skoro pa spartanskim zivotom - skola, trening, domaci,
krevet. Vikendom treninzi. Nadje se tu vremena malo i da se zeza, ali je to uglavnom kad joj ja
odnesem neki film da gleda ili ja iscimam majku da idemo negde da se zezamo malo.
U roku od nekoliko minuta, mi smo se spakovali svi, seli u auto i zaputili se ka nasem divnom novom
prebivalistu! Dolazimo tamo, idemo u stan, ostajem bez teksta - stan je predobar! Ko dobija glavnu spavacu sobu? A? Aaaaaa? A? Naravno - ja. I pored sveg mog ubedjivanja da to nije okej i da njih
dvoje idu u glavnu spavacu gde je krevet najveci, neeeee ne - ti si gost. Raspakujemo se, kakav dorucak
kakvi bakraci - pravac plaza!
E sad.... Kinezi i plaza! Ma, Kinezi i more uopste! Njima je to statusni simbol - da mogu da se hvale
svojim ortacima da su bili na moru za praznike. Plazu retko ko od njih i vidi jer, zaboga, njima je
prevruce! Pa, sto onda ides na more, mislim se ja?! No, doooobro. Ovi moji nisu bas do te mere Kinezi
Kinezi, ali na plazu sam samo ja otisla da se suncam i da se izlezavam - oni su se svi krili u hladovini
kod bazena! Naravno, sto puta me je majka moja kineska pitala hocu li kremu za suncanje, zastitni
faktor 5 miliona, i hocu li da mi nadje suncobran - da ne pocrnim. E, tu sam ja njoj fino objasnila da je
nama zapravo to i sustina izlezavanja na plazi i na pesku - hocu, bre, zeno, da pocrnim i da u februaru
budem onako fino opaljena suncem.
Ona bi malo-malo dosla do mene na plazu, naravno u dugim rukavima, sa sve sesirom i maskom koja
joj stiti lice i ramena!
Jos jedna zanimljivost - kineski kupaci kostimi za zene. Ajao.... Ne znam da li da se smejem ili placem
kad sam to videla. To je otprilike siledzijka maja i dole bokserice, ali se one ne vide jer je siledzijka
skoro k’o haljina. Naravno, ja sam na plazu otisla u bikiniju. Naravno - ja sam bila jedina u bikiniju.
I na plazi. I u bikiniju. Ha. Da li je potrebno da kazem da sam bila i jedini stranac tu... Ne? Okej.
Tu smo resili da cemo provesti i docek njihove nove, naravno, i svi matorci, babe i dede, ce doci da nas
posete i da budemo svi zajedno. Generalno, svaki dan je poprilicno bio isti - budim se uz zvuke talasa
dok lezim na krevetu, naravno po dijagonali, kafa i dorucak i na plazu. Popodne filmovi i opet plaza,
uvece sedenje na terasi - ali to tek posto se vratimo iz lova na krabe! Svako vece, mi smo se zanimali
setnjom po plazi i skupljanjem kraba. Ovi moji su to toliko ozbiljno bili shvatili da su kupili i lampe i
mreze i kofe, ma sve.
Dolazi i dan doceka, bude me neki lom i buka. Ustajem, idem u dnevnu, pitam majku sta se desava
- kaze ona, a poceli su vec sa vatrometima i petardama! Ali, tek je 10 ujutru, kakav bre vatromet kad je
napolju suncano i dan?! A, ne, ne, mi to celi dan, i danas i sutra i prekosutra. Ma divno, preeeeeedivno.
Ubrzo dolaze i matorci, naravno odma’ sedaju da se kockaju a mi odosmo na plazu - tacnije, ja odoh na
plazu a svi ostali na bazen okruzen palmama i debelom hladovinom - cajna stajl.
Sam docek je zanimljiv jer oni peglaju vatromete dva sata bez prestanka! I petarde! Sutradan je ceo
kompleks stanova izgledao kao bojno polje - nema gde nije bilo otpadaka, cak i po plazi. Naravno,
kineska posla - usvinje sve i samo tako ostave. Mislim se, okej, mi jesmo drkosi i svakakvi, ali nema
sanse da bi ovako to izgledalo.... Vecina nas, bar mi normalni, svoje smece pokupimo i bacimo,
pocistimo za sobom. Onda se setim, ma ima ovog i kod nas, na sta nam lice izletista... Program na tv za
docek mnogo lepsi nego kod nas - nema zvezda granda (namerno malim slovom, nisam nepismena
bas toliko) nego njihova tradicionalnija muzika i celonocni program. Nista ja tu ne razumem, ali je
mnogo zanimljivo - imaju i skeceve i nagradne igre... Skroz je kul.
Ono sto je carski je cinjenica da nisam imala vajfaj i da sam net ukljucivala samo kako bih se javila
matorcima, burazeru i jos kome... O Fejsu nisam ni razmisljala - doduse, jesam, samo kako bih
nervirala sve drage mi ljude tamo kaceci fotke plaze i sunca, u sred februara.
Salje meni burazer poruku - e, samo da znas, D me je pitao gde si i jesi okej, vidi da te nema na Fejsu i
da nisi skoro bila onlajn. Ajaaaaaaaao! Mislim da mi je to ulepsalo i dan i sedmicu i mesec i tromesecje!
Ma, sve! Kazem mu, aaaa, reci mu da ne brine i da sam okej i da uzivam na plazi. Svi mi imamo te
svoje Miss Perfect i Mr Perfect-e, i svi mi znamo koliko su oni divni i koliko nam ulepsaju dan.
Mislim da nema reci kojima bih opisala koliko je D jedno divno stvorenje i koliko je rodjen u
pogresnom vremenu... On je trebalo da se rodi stotinama godina ranije i da bude ili drevni ratnik ovde
u Kini, ili da bude vitez u staroj Srbiji. To je on.
Iskreno, posle nekoliko dana, pocinjem da kontam da mene zaista zamara ovoliko obigravanje oko
mene i cinjenica da me dvore samo tako.... Ako samo pokusam da operem sudove, pa otprilike,
WW III je u najavi! Ako uzmem da izbrisem pod i pometem gomilu peska koji svaki dan unesemo u
kucu - okej, nuklearno oruzije je spremno i ceka na znak. Nisam ja navikla da budem bas toliko bez
obaveza... Mislim, jesam, umem ja i sama da blejim u prazno i nista ne radim, ali je ovo vec previse -
jeste moj savrsen odmor da nista ne radim i da sam u nekoj vuuuuukoooojeee..., ovaj mestu gde nema
nicega i nikoga, ali da sam sama i da ne moram da pazim na ostale - tj, da ne moram da se trudim i da
ispostujem svakoga i da ustajem kad i oni i lezem kad i oni. Ne mogu da se bunim, nisu me budili
nijednom i nisu me maltretirali da ustajem rano (a, Kinezi su ludi po tom pitanju - to sve ustaje oko 7,
najkasnije pola 9), ali ipak - ne mogu ja da budem bas toliko zla i da spavam svaki dan do 1.
Sve u svemu, moje zimovanje je bilo kao iz snova - plaza, sunce, pesak, more, kokos, voce i mozak na
ispasu svaki dan.
Po povratku u ‘nase malo misto’, skontala sam da nisam za ovako hladno vreme (februar je ovde
najhladniji mesec) i skontah da cu sledeci februar da lepo odem na Karibe - bar na 3, 4 nedelje!
Nek ide zivot - work hard, play hard(er), nema druge!
