Brodski zivot, mornari i zurke

Evo, sedim u Kini, onlajn skoro pa 24/7, i dalje tugujem za beogradskim brzim netom (ko kaze da net u BG ne valja, taj pojma o zivotu i drugim internetima nema), blejim na Fejsu i naidjem na reklamu:
"Zamislite da ste u stanju da putujete po svetu i budete placeni za to. Mislite da je san?", a na fotografiji baja zagrlio plavusicu, u daljini se vidi okean sa ogromnim kruzerom.. Prva pomisao - jaaaao, nedostaje mi brodski zivot! Druga - kaaaakva navlakusa!!! Sto lepo ne napisu - zelite li da vredno radite, date sve od sebe, a pritom putujete, videte svet i budete i placeni za to?

Brodski zivot.... Da se razumemo, nije lako ziveti i raditi na brodu. Uopste nije. Ali, zanimljivo i ludo - ooooo da, jeste.
Da li bih preporucila nekome da ide na brod? DA! Ali, opet, odrasli smo ljudi i svako je odgovoran za sebe pa samim tim kao i po pitanju bilo cega drugog, prvo se dobro informises, skupis sve info na gomilicu, za i protiv, a onda odlucis.

Ja se nisam pozdravila sa brodovima - samo sam trenutno negde drugde, u nekoj drugoj fazi.
Da su mi ponudili single bed cabin, ostala bih ja jos da plovim po okeanima i da vodam Amere po brodu, ucim Filipince engleski jezik i zezam se sa Italijanima kako prave najbolje motore i auta.

Ono sto bih svakom savetovala pre nego resi da ode na brod su neke od sledecih stvari.
Prvo, odluci se zasto ides - da li ides samo da zaradis ili ides i da vidis nesto, drugo - da li hoces gospodski posao ili ti nije problem ni da lomis kicmu, trece - da li hoces kompaniju gde mozes da se napijas svako vece ili bi ipak neku malo strozu gde ce samim tim biti i bolja kinta... Danas zivimo u svetu dostupnosti informacija pa je neobavestenost zaista stvar licnog izbora - da ne kazem glupoce.

I, ono sto me izuzetno nervira, a tako je bilo i kad sam ja kretala na brod, su price rekla kazala. Znas, mog kuma sin, e njegov drug, pa njegove sestre decko, on je isao i on se vratio bez dinara. Nista zaradio nije. Jos se i razboleo. I maltretirali ga. Nije spavao uopste. Ok, a sta je on radio? Na kojoj je poziciji bio. Ma, znas, on je decko zavrsio fakultet a radio kao perac sudova. Znas, nemoj to da ides dzabe, nista neces zaraditi. Da, on je bio perac sudova jer je pajser koji je bio u fazonu hocu da odem jos juce i daj sta das i naravno da je onda otisao na najlosiju poziciju. To sto si ti zavrsio fakultet ili sest fakulteta, kad dodjes na brod na odredjenu poziciju, njima nista ne znaci. Taj ugovor, posebno ako je prvi, radis tu i cao. Ako je drugi ili treci vec, e onda mozes i da menjas poziciju... Tacnije, bar da pokusas.

Ali, recimo da si resio da ides da zaradis kintu i da ti nije problem da lomis kicmu i da nisi u fazonu da ti Amazon bude najbolji drug i da dobijas pakete od pomenutog svaki drugi 'home port', onda se lepo prijavljujes za poziciju konobara - tu su pare. Ili za poziciju sobarice - opet, tu je baksis. Ako si iole pametan i dopadljiv i nije ti problem da se ulizujes onima sa mnogo manjim IQom od tvog - ti ces biti car tu. I, imaces ozbiljnu platu vec posle prvih 2, 3 meseca. Neko ce reci, jeeeste, vazi. Zapravo, jeste tako - najgori deo je dok dodjes do momenta da sluzis goste. E onda, onda pocinje priliv novca. U jednoj od kompanija su cak uveli fiksnu platu za ove pozicije kako bi im ogranicili primanja koja su bila tipa 8, 9, 10 hiljada dolara mesecno  pre nekoliko godina - i to sve od baksisa.
Ako si ipak resio da imas i neki zivot na brodu, i ne budes na relaciji posao - kabina samo, onda se prijavljujes za neke staff pozicije kao na primer recepcija, cuvanje dece, ljudski resursi, menadzerske najnize i tako redom. Ono sto je lose za ove pozicije je to sto ti je plata fiksna i samim tim nisi bas preterano motivisan da se ulizujes, a ipak moras. Opet, uz ove pozicije idu i odredjene povlastice pa mozes da se setkas po celom brodu i pijes gafu gde i gosti, oni sa nizih pozicija te gledaju malo k'o Boga ili te mrze iz dna duse, ali imas i slobodnog vremena da se izlezavas po plazama i da se zezas po lukama.
Sto se tice strogoce, zvanicno, ona je na visokom nivou. Nezvanicno - ma, vaaaaaazi. Doduse, mozda je u drugim kompanijama to bolje reseno, ali u ovoj za koju sam ja plovila, nije. I to je bilo izuzetno iritantno jer kad malo bolje razmislis, u slucaju neke nezgode ili hitne evakuacije, meni je pola mog tima posade mrtvo pijano u pola 1 ujutru a oni su ti koji treba da pomognu gostima - gostima koji su mrtvi pijani vec od prvog dana krstarenja.
Radno vreme je na brodu diskutabilna stvar; opet, meni nije bilo tesko da ostajem duze kako bih pomogla sefici jer je ona to svojim stavom zasluzila, ali isto tako znam i one kojima su svaku smenu produzili sa 10 na 12 sati. A to je, jelte, ozbiljan pakao.

Moje brodsko iskustvo je totalno pozitivno i totalno sam se navukla na brodove - to je kao droga, kad pocnes tesko se skidas... Mozes ti neko vreme da ne budes tamo i da zivis normalno, ali ce opet da te pukne ta zelja i spakovaces kofere i otici samo tako. Sledeci put kad budem isla na brod, bicu pametnija, starija, iskusnija i obrazovanije - a samim tim, ima da budem i bezobraznija i pucam na bolju poziciju, bolje placenu i sa mnoooogo boljim povlasticama.

Ipak, ono cega svi moraju biti svesni ako hoce na brod je da moraju pripremiti psihu samo tako - ne ides, sine, ti da se brckas i suncas i napijas svaki dan (ok, ok, napijanje je moguce svaki dan), vec ides da sljakas i trpis blentave Amere kojima je Pariz glavni grad Evrope. Brod kao brod je i vise nego opusteno za navici se - hotel na vodi, ili jos bolje, gradic na vodi. Sve sto vam padne na pamet - moze da se nadje tu. Ok, ponekad ume da bude nezgodno kad krene da ljulja i cujete sampone i kupke kako padaju sa police u kupatilu a ofingeri u ormaru zveckaju sve vreme, ali se i na to brzo naviknete.

Ali, sam zivot na produ je poprilicno vestacki - tacnije, sve je to kao na kopnu, ali mnogo brze se sve odvija i opet ste svesni da to nije to, nije stvarno. Ja sam to opisala kao pause i play. Onog dana kad sam se ukrcala na brod, ja sam pauzirala svoj zivot. Zatim, 6 meseci kasnije, kad sam sela na avion i krenula kuci, onda sam pritisnula play i nastavila sa istim.

Detaljnije o svemu sto se desavalo izmedju pause i play - joj, za to ce mi trebati neki drugi post. :)

Nasmejana lica jedne tuzne price

Kina.

Kod nas u Srbiji, kad neko spomene Kinu, svi odma pomisle na nase Kineze - radnje u blokovima ili po gradovima, radnje pune jeftine i ne tako kvalitetne robe. Ili, ako ste od onih koji vole da klopaju - pomislicete na kinesku klopu!

Evo, ja posle mesec i nesto dana zeanja i uzivanja u Kini sam se navikla na (skoro) sva njihova ludila i njihovo ponasanje. Kina je definitivno zemlja nelogicnosti, ljudi opterecenih zapadnjackim stilom zivota i zena (nekad, i to previse cesto, i muskaraca) koje obozavaju sve bljestavo i sljastece - cirkoni su in.

Svaki dan na ulici vdjam vozni park bolji nego u mnogim zemljama Evrope, svi nose Samsunge i Ajfone i Ajpode i Aj-stagod, zene voze Porsee ovde kao sto kod nas zeni kupis Punta i mnogo im je bitno sta drugi misle o njima. Ta slika koju furaju u javnosti im je sve.

E, ova prica upravo NIJE o takvima.

Ova je prica o onim drugim. Onim zaboravljenim. Zaboravljenim a opet srecnim.

Salje mi kolega koji predaje engleski poruku u petak uvece da me pita hocu li sa njim i drustvom sutra da volontiram. Kaze, znam da je odmor i subota, ali bilo bi nam drago da ides sa nama.
Ja, naravno da sam odmah prihvatila - prvo, sto da ne pomognem a drugo, upoznacu nove ljude, njegove drugare. Vec  sam spremna na cinjenicu da cu verovatno samo da se smeskam i vicem Nihao posto niko (opet) nece znati engleski, ali meni je i to zanimljivo.

Ustajem u pola 9, u 9 se nalazimo ispred kapije skole. Prvo idemo da pokupimo njegovu zenu i klinca a onda cemo se naci sa ostalima. Klinac je kao kineska verzija Hari Potera i mnogo je fin i divan. Engleski zna osnovno, pa se tu i zezamo sa Hi i Hello. Zena... Ne zna ni osnovno, ali je u nekom rokerskom fazonu i voli srebro pa smo se odmah zgotivile. Jadan kolega - prevodio je za obe.

Objasnjava on meni da cemo ici do jednog siromasnog naselja i da cemo im odneti nesto namirnica kao donaciju koju su skupili prvenstveno za jedan projekat, ali je bio otkazan pa su preusmerili na njih.

Hvatamo taksi i krecemo. Kako prilazimo naselju, ulice su sve uze i sve se vise penjemo u brdo. Da nije kineskih lica i natpisa, pomislila bih da smo u brazilskim favelama - toliko sve ovde izgleda lose i zapusteno i otuzno.
Stizemo do mesta gde cemo se naci sa ostalima, i tu vidim da ima i nekoliko djaka mojih koji idu sa nama - super, bar ce neko pricati engleski.
Odatle idemo peske. Usput mi kolega objasnjava da cemo sad do jedne skole a posle do druge, i da cemo odatle davati njima namirnice. A, ako neko ne moze da odnese, mi cemo im pomoci i odneti im do kuce. Ok, pitam ga koliko im namirnica dajemo kad nece moci da ponesu, 10, 20 kg? Brasno, secer, sta?
On se samo tuzno osmehnu i kaze, nije problem koliko im dajemo vec koliko su oni zapravo nejaki da ponesu.
Ok, da ne zapitkujem previse, cekam da dodjemo do skole pa cu da skontam sta je time mislio.

Skola. Nesto kao nase seoske skole. Poprilicno staro, namestaj unutra isto tako star, komunizam od pre 40 godina - otprilike tako.

Dvoriste skole puno dece koja pocese da trce ka nama cim su nas ugledali. Ja sam im najzanimljivija - verovatno je prvi put da vide nekog belca, pa samo masu i smeskaju se oko mene.

Tu iz skole izlazi zena, objasnjava nesto na kineskom i nije proslo nekoliko sekundi sva deca stadose u red, dva po dva. Mislim se, kod nas ovako ne bi stali ni da ih molis a kamoli da im uciteljica to kaze. Ja gledam i ne verujem. Stoje, cekaju svoj red i smeskaju se.

Tu mi kolega prilazi i nastavlja pricu... To su sve deca bez roditelja... Ali, nije to najstrasniji deo. Najstrasnije je sto su njima roditelji otisli na sever drzave da rade kako bi obezbedili bolje uslove za svoju porodicu i decu, i nikad se nisu vratili vise toj deci. Nisu se javili. O slanju novca nema smisla ni pomisliti a kamoli pricati.
Malo je reci da sam ostala bez teksta.
Pitam ga ko onda brine o toj deci?! Kaze on: Pa, najstarije dete. Ili, ako imaju babu ili dedu, onda ce oni da pripomognu ali su deca uglavnom sama. Komsije ce se naci ako je nesto hitno, ali nece primiti decu u svoj dom.

I dalje sam bez reci. Gledam sva ta decija lica, smeskaju se, pricaju nesto medju sobom i cekaju... Cekaju da dobiju pet litara ulja... I raduju se tome kao da ce dobiti najnoviju igracku ili najnoviji telefon. Kako je koje na redu, prilazi stolu, pise svoje ime na papiru i uzima balon ulja za svoju 'porodicu' - sebe i svoje sestre i bracu. I, svako dete je reklo hvala. Bas bas svako!

Zatim smo otisli i do druge skole. Skola druga, ista prica. Klinci se raduju sto nas vide, smeskaju se dok se igraju u dvoristu skole. Tu je vec posao bio pri kraju kad smo mi pristigli iz prve za koju smo mi bili zaduzeni i samo smo sacekali ostale kolege da zavrse pa da se uputimo nazad.

Tu mi prilazi devojcica, mozda ima 10 godina ali izgleda kao da ima 7 zbog neuhranjenosti i slabog rasta, stade ispred mene i kaze: Helou! Ja se osmehnuh, otpozdravih i ona otrca brzinom svetlosti - srecna sto sam joj se javila. Eto, njoj je to ulepsalo dan. Ne novi Ajfon. Ne nova jakna. Ne nove minjuse. Nekoliko ulja i moje helou.

Sangaj - grad svega, svih ludila i svih grehova

Slecem u Sangaj i, kao pravi Srbin lenstina, cekam da lepo prvo svi izadju iz aviona pa cu onda da ustajem tek... Necu ja da se guram sa njima svima. A, da. Prtljag imam samo rucni, pa je meni opustencija - nema cekanja na kofer.
Izlazim sa aerodroma, sad cu da hvatam taksi i odoh u centar. Idem ka delu gde su taksiji, kao ono lepo ljudi stoje u redu i cekaju taksi - nema onog, ko je glasniji i bezobrazniji prvi ce i naci taksi. Ne, ne. Lepo cekas i kad dodjes ti na red, izvol'te u auto. Za divno cudo, niko me ovde ne gleda (toliko) cudno - ima vise stranava no u mom gradicu pa du valjda naviknuti.
Ok, dodjoh i ja na red. Ulazim u taksi, pokazujem vozacu adresu u fonu gde zelim da me odveze, on prica nesto ja ne razumem. Ja pricam njemu, on engleski nema pojma. Super. Sangaju, pa, ja te obozavam. Ovo ce biti zanimljivo. Izlazi on sa fonom mojim, pita kolegu, vraca se, vraca mi fon - sad zna gde treba da me vozi. O, coveka... A, samo cu reci... Hotel u koji sam isla, to je kao da taksisti u BG kazete da vas vozi u Hajat. A on ne zna gde je to. Eto. Toliko.
Zanimljivost mala jedna; taksisti u kini imaju u vozilima bukvalno resetke koje ih stite od ostalih 'putnika' u autu. Znaci, kao neki kavez ili pleksiglas kabinu su oni napravili jer, kako su mi objasnili, ljudi hoce da ih pokradu ili da ih napadnu. Eeee, mislim se... Pa, kod nas u Srbiji em smo mi malo nenormalni em su nam i taksisti takvi, ali niko ni ne pomislja da se ovako separatise. Ali, doooobro - njihova zemlja, njihove ideje postujem.
Krenuli smo mi tu sa aerodroma, zvoni taksisti telefon.. Cujem zenski glas je u pitanju, i krece on tu da se raspravlja. Vristi on na nju, vristi ona na njega. E, mislim se, ovo ce biti kao u filmu. Losem filmu. Nazalost, nije nemi film.
Nekoliko km kasnije, prekida joj on vezu i ja pomislim taman: to, caaaare, dosta je, bre, nece ona tebi (a sve se mislim I MENI) vise da drobi i zakera, kad ono skrecemo na benzinsku pumpu... Malo treba gospodin taksista da naspe goriva, izgleda. Ok, sad sam vec u fazonu: Gde je skrivena kamera?! Ovo je vec mnogo ludila u manje od 15 minuta.
Medjutim, kamere nigde.
Vraca se gospodin u auto, prica on meni nesto, ja se smeskam i nastavljamo dalje. Nije proslo dva minuta, opet mu zvoni mobilni. Isti zenski glas. Opet. Joj. Ovo boli. Psihicki.
Uskoro ulazimo u grad i meni sad vec biva malo zanimljivije... Gledam kroz prozor, lep je grad. Doduse, i autoput im je prelep i sve je okolo sredjeno i uredjeno ali mi je isuvise stresno gledati kako ne znaju da voze, kako su im migavci isto sto i svetla za novogodisnju jelku izgleda (toliko cesto ih koriste) i kako je skroz ok brzom trakom se vuci kao niko pa mucenik iza tebe i svira i mora da legne na kocnicu, eto, kako ne bi zavrsio u tvom gepeku. Ma, milina prava.
Stizem u hotel u komadu (doooobro je, dobro je), pijem kafu (ok, ok, dva dupla espresa) i spremam se da idem do grada.
Sam centar Sangaja je otprilike kao Njujork na steroidima, tj. kao Njujork i Las Vegas zajedno - sve je prefinjeno i skupo a sljasti na sve strane. Tu su sve najpoznatije radnje, sa vratarima koji ce vam pridrzati vrata da se vi ne mucite. Tifani, Valentino, Guci, Tiso i ekipa. Fino.
Vecera.... U duhu Oktobarfesta, odluka pada na nemacki restoran u zoni setalista i ispostavice se da je odluka bila i vise nego odlicna - klopa im je vrhunska, engleski znaju i veoma su ljubazni. Da, i cene su i vise nego ok.
Posle vecere, opet espreso (Hi, my name is Nada and I am a coffee addict!) i sad vec pada odluka da se ode do jednog od najpoznatijih klubova u Sangaju, Crvenog Bara, koji se nalazi na sedmom spratu zgrade u samom centru i ima pogled na TV toranj, jednu od znamenitosti Sangaja (momci, molim bez rimovanja).
Sto se samog kluba tice, samo mogu da kazem da Kinezi itekako znaju da posluju i da vode klub - momcima naplacuju ulaz, ali tek od nekih 11 a devojke cak dve, tri veceri u nedelji i piju za dz. Klub je moderan i minimalisticki sredjen, sa omanjih detaljima u duhu kica, ali je sve to veoma lepo uklopljeno pa odaje utisak nekakvog luksuza.
Ono sto je zanimljivo je zapravo klijentela. Vise od 70 posto gostiju su cinili Evropljani i 'ne-Azijati', i to ili izuzetno dobro obuceni i, ocigledno, veoma bogati ili oni koji su odelo pozajmili od svojih baka i ujaka i striceva. Pa, ja onoliko bapskih haljina i cipela nisam videla ni na Bubanj Potoku ili na nekoj tezgi u radnjama polovne robe. Ono je strasno. I, najtuznije je sto su to sve devojke kojima je sve lako dostupno i koje dolaze iz krajeva gde mogu lepo da se obuku.
Ja sam samo pomislila kako kod nas u Srbiji kad se izlazi i to posebno na tako neko fensi mesto, devojke ce cak i ako nemaju kintu za skupu odecu da iskombinuju ono sto imaju i odlicno da izgledaju. Ove ovde - ili su na kreku pa ih boli uvo kako izgledaju ili su na lepku pa im je sve super. Ja ne znam kako bih to drugacije objasnila. Ispostavice se da sam ja u svojoj zensko-bajkerskoj majici sa kosturskim glavama i u farmerkama i sakou bila jedna od bolje obucenih devojaka. A, da... I u starkama sa cveticima!
Jedine devojke za koje odgovorno tvrdim da su bile bolje (ne)obucene od mene su devojke koje su igrale uz sipke - svaka im cast i na umecu i na profesionalnosti. Stvarno su profi.
Iako je ideja bila da se u klubu bude tek malo kako bi se uzivalo u pogledu odatle (koji je zaista i vise nego preprepreprepredobar), ja sam u hotel stigla tek oko 3 ujutru. Odoh da spavam, pa kad se naspavam i odmorim videcemo sta dalje.
Ujutru pada odluka da je dan savrsen za provesti ga odmarajuci, te shodno tome - dan provodim u jednom od najboljih spa centara u Sangaju. Jao, kako Kinezi znaju da uzivaju... Pa, ja sam odusevljena.
Na samom ulasku u spa centar ostavljas obucu i onda lepo odatle ides u 'podrum', tj. sam spa. Nemoj neko da mi mazne starkice, pobicu vas. Takve nema niko, iako du 'mejd in Cajna'! Naravno, posebno su muskarci posebno zene i ono sto je skroz zanimljivo je da, ma koliko Kineskinje bile zvanicno 'konzervativne' u spa su lude kao struja i uopste im ne smeta ni golotinja niti bilo sta. I, da. Mnoooogo njih ima tetovaze - i pored toga sto ih ovde smatraju ne bas tako prefinjenim cinom i skoro pa pokazateljem neceg loseg.
Tu dan provodim po bazenima sa razlicitom temperaturom vode, pijem pirincanu vodu (to je nesto najbolje sto sam probala ovde do sad!) i razvlacim se kao niko po masazama i uzivancijama razlicitim.
Zaista kvalitetno iskoriscen dan (da, daaaaaa, iako nista radila nisam)!
Odmah pored spa centra vidim i koreanski restoran, a kako njihovu klopu jos nisam probala odluka je bila i vise nego laka.
Uuuu, divno - jelovnik im je sa slikama i sa tekstom i na engleskom!
Divota! Odlucujem se za jednu od njihovih zacinjenih supa koja je zapravo i vise nego dovolja za obrok jer ima svega unutra - i mesa i jaja i pirincanih rezanaca i mnoooogo povrca. Posle takve supe bi bilo zaista nemoguce pojesti nesto 'konkretnije' - ma koliko da dodjes gladan.
Odlazim opet do hotela, naravno, dupli espreso i eto, jos malo ce vreme za polazak na aerodrom.
Naravno, osoblje hotela ti zove taksi, eto ga tu za minut vec.
Sedam u taksi, oni su mu vec rekli da je aerodrom u pitanju (i koji aerodrom) i krecemo. Vec pocinje da pada mrak i Sangaj izgleda odlicno pri zalasku sunca. Eno ga i aerodrom, totalno u kineskom stilu preterivanja i ludila sto se tice arhitekture i svega. Evo ga i skretanje za moj terminal, super. Spremam novcanik vec iz torbe, za minut sam tamo, i taman cu imati vremena i jos jednu kafu da popijem. Skretanje iiiii... Taksista ne skrece. Ok, mislim se, zna neku bolju varijantu, sad ce sa druge strane da pridje terminalu. Bar nekih 5 minuta kasnije, on i dalje ne skrece. Ok, vidim da mu nije svejedno jer je ocigledno skontao da je pogresio i sad mu lepo kazem da je zeznuo stvar i tu on meni na engleskom kaze da zna i da ce morati da ide do iskljucenja sa autoputa pa ce nazad.
E, mislim se, dobro je sto sam bar ja dovoljno pametna pa sam krenula ranije a ne bas knap sa vremenom.
Opet, 15 minuta kasnije i 15 dolara kasnije, stizem na aerodrom i on se izvinjava. Pitam ga koliko mu dugujem, on pokazuje na taksimetru iznos - nekih 30 dolara. Samo sam se nasmejala, rekla mu da je to njegov iznos a da cu mu ja dati 15, koliko bi i bila voznja do aerodroma. On odgovara, okej, okej.
Stizem na aerodrom, prolazim kontrolu, grickalica je i dalje sa mnom, dolazim do gejta, sedam i cekam... Let kasni... Kina je to, vise se ne nerviram na takve stvari... Jedva cekam samo da udjem u avion, da spavam malo...
Sat vremena kasnije, eto me na svom sedistu do prozora, zaspala sam i pre poletanja.
Ume dan u spa da bude bas naporan, izuzetno naporan!