Odmor u Kini - kineska dzungla, prelepe plaze, slomljen prst i kockanje svaki dan

Stigli smo u Hajnan... Vozimo se prema matorcima moje porodice - idemo da ih iznenadimo. Usput sve nesto razmisljam, pa ovi moji bas nisu normalni... Znaci, 3 babe i 3 dede, idemo da ih iznenadimo. Tipujem bar jedna srcka, bar dvoje pada u nesvest. Polivaj vodom, daj secer i vodu, cigaru da se smiri, kafu. Ovi moji - 'laaaadovina. Okej, mislim se, bice ovo zanimljivo!
Stizemo pred kucu roditelja Majuan (majka klinke), parkiramo posle kapije, i upadamo da ih iznenadimo. Ljudi sede i veceraju. Kad smo banuli na vrata - ne mrdaju. Nekoliko sekundi kasnije, skontase sta se desava, grle nas tu, ljube - srecni su skroz. Slicna prica i sa ostalim matorcima - sreca, sreca, radost. Mene vec znaju, pa su se obradovali i sto mene vide. Odlazimo kod matoraca glave moje kineske porodice. Parkiramo kod ulaza u botanicku bastu i idemo peske ka kuci. Mrkli mrak. Vreme je divno ovde, toplo, tropsko... Bacim pogled uvis - zvezde. ZVEZDE!!! Prvi put vidim zvezde od kako sam dosla ovde u Kinu! Sreca... Kako je meni nekad malo potrebno da se obradujem. Heh...
Dolazimo u kucu, sedamo naravno na terasu - oko nas su svuda palme, tropsko rastinje i svuda po podu su kokosi. Tu Majuan objasnjava njima sta ja jedem, sta ne jedem, da me ne nutkaju rizom i alkoholom. Deda moje klinke ode iza kuce, vraca se sa macetom (ne mackom nego onim sto je izmedju noza i satare - da se razumemo) i kaze: Sad ce on nama kokose da razbija, da se mi lepo osvezimo sokom. Okej, mogla bih ovde da se preselim. Kokosi su na sve strane, tropsko voce je super jeftino, klima je divna, more je blizu - raj na zemlji. Vece prolazi uz price i smeh, engleski i lokalni jezik - svima nam je super. Odmor, to je to.
E, sad. Ovi moji nece da mi ostajemo tu kod matoraca da spavamo, nego - idemo mi sad lepo do centra grada pa cemo i u hotel. A da... Ova regija je poznata i po vrelima, pa svaki hotel ima i svoje vrelo i fensi dzakuzi i sva ta ludila, bazene i to. Nas hotel, cak i golf teren. Okej, Kinezi i golf - ne znam da li da se smejem ili sta, no doooobro.
Prva noc u hotelu, stizemo, sta cemo - da li da spavamo odma', ma jok, 'ajmo do bazena. Opet ista prica, zezanje i smeh.
Maltretiram klinku da samo engleski prica sa mnom. Pametna je. Skontala je da razumem dosta kineskog, pa me malo malo iskulira i krene mi na kineskom.
Vreme spavanju, svako u svoju sobu - ja sam ponovo dobila sobu za sebe, diiivotica.
Sledece jutro, dolazi Majuan i pita me kako sam spavala posto vidi da sam kao da su me gazili celu noc, ja kazem, ma sve kul, samo je krevet pretvrd. E, da - ne znam zasto (okej, znam, zato sto je to zdraaaaavo), ali u Kini su kreveti otprilike udobni koliko i najudobnija daska. Kaze meni Majuan - pa, nista, sad cemo mi lepo da menjamo hotel, nista ti ne brini! Ja tu u soku, objasnjavaj da ne treba, da je okej, da cemo samo da stavimo jos jedan jorgan ispod. Ne i ne. Ne da ni ona ni muz da ostajemo tu, posto, zaaaboga, ipak bi trebalo svi da uzivamo - a samim tim, i krevet mora da valja.
Zemljo, otvori se. Sad se ja nerviram jer se oni cimaju previse oko mene.... Okej, idemo sad kod matoraca na dorucak, pa usput da vidimo i jos neke hotele, a kasnije idemo i do plaze - vreme je nesto njanjavo pa cemo videti posle sta i kako.
Na njihovu veeeeliku zalost, a moju jos vecu srecu, sve je popunjeno po gradu, svi hoteli i to, jer je za koji dan docek. To, bre!!! Ostajemo tu gde jesmo. Superiska. Posle rucka, idemo do plaze i da pogledaju oni neke stanove tamo... E, sad... Plaze su svuda, jelte, jer smo mi tik uz obalu, ali - oni zele da bace pogled na privatnu plazu gde su bruka i ludilo i sve top apartmani i vile. Prilazimo autom, kulturica, portir, rampa, prilaz... Trava pokosena pod konac, nigde smeca. Cudno mi to za Kineze... Bacaju smece svuda inace. Aha, jasno, eno je gospodja koja skuplja smece. Pa da. Idemo prvo do plaze, pa cemo onda da pogledamo neke stanove... Plaaaaza! Plaza skoro pa prazna. Pesak - divan i cist, sa primesama crnog peska... Mogla bih na ovo lako da se naviknem.
Naravno, sve vreme me zapitkuju sta ja mislim o tome, kako mi se svidja... Kako mi se svidja?! Pa, svidja mi se!!! Plaza, more, sunce... Jedina sam ja u siledzijki i u fazonu - sunce, ti si moj drug, aj malo da pocrnim, a? Majuan - dugi rukavi i sesir pride. Ko se sunca krije, a Kinez nije - znamo nastavak.
Matorci, roditelji Majuan, i nisu preterano hepi jer se njima sve to cini isuvise 'za vas mlade', ali se ne bude. Odose oni da prosetaju, da vide kako to sve izgleda, a mi odosmo da pogledamo neke stanove.

Taj smo celi dan uzivali sa matorcima - oni pricaju meni na kineskom, ja njima na englesko-kineskom, uz mnogo mahanja rucicama, svima super. Svako vece, zna se - njih 6 matoraca se kockaju. Vec prvo vece su hteli da me uce, ali sam se fino izvukla - ne, ne, znate, ja nesto bas i nisam u fazonu da vam uzmem sve pare. Hahaha - a ovamo se mislim, nema potrebe da mi svako vece uzimate pare jer je ocigledno da ja tu vasu igru nikad skontati necu.

Stanovi koje videsmo, nista posebno... Zapravo, to su kao garsonjere. Lepe jesu, ali su ipak njima neprakticne. Jasno, ipak je lepo kad ti je spavaca soba odvojena od kuhinje.

Ajmo nazad u hotel mi sad jer matorci evo vec spremaju sto za kockanje... Hotel, ista prica - lepo je vece, bazen je u planu. Idemo klinka moja, njena rodjaka (tinejdzerka koja obozava Dzastin Bibera. Da li je potrebno reci da tokom celog odmora, u mom prisustvu, nije bilo slusanja pomenutog - na cemu su mi njeni matorci vecno zahvalni) i ja. Okej, na bazenu nema guzve, samo je nekoliko ljudi... Naravno, jedina ja nemam jednodelni kupaci - u Kini dame furaju samo jednodelne, ili dvodelne ali je gornji deo bukvalno kao haljinica pa ti to dodje kao jednodelni.
Inace, svaki put kad prolazim pored bazena nasmejem se kad vidim zute znakove - Paznja, pod je klizav, nekako me to uvek asocira na brod i setim se koliko sam puta gostima rekla da paze jer je klizavo dok sam ih vodala po brodu i pricala im o brodskom zivotu.
I, krecem tu ja ka bazenu, posto sam ostavila papuce i peskir na stolicu malo dalje, prolazim pored znaka i ooooop - okliznem se tako fino da sam se samo spustila na levo koleno. U tom procesu, pojma nemam kako (okej, znam kako), nastrada jedan od prstica na nozi. Dok tu klecim na jednom kolenu, kao da cu da zaprosim coveka svog zivota, pocinjem da se smejem. Moja klinka mi pritrcava, uplaseno pita jesam li okej, ja ustajem, ona vidi razderano koleno, sad je jos uplasenija, ja joj objasnjavam da je sve kul, pokazujem joj da mogu da hodam i da se ne brine a u sebi se mislim - samo nemoj da pomodris, samo nemoj da pomodris, jer se jedva oslanjam na nogu koliko me prst sad vec boli.

Ipak, hrabro ostajem na bazenu, odoh malo da plivam. Aha, vazi. Neces, neces, misli se prst.
Vracamo se u sobu, tu klinka odmah kevi da kaze sta se desilo jer je i dalje malo u fazonu zabrinute starije sestre (a mladja je 16 godina od mene), i krece moje ubedjivanje njih da nije nista straaaaasno, da je to sve okej i da ja imam iskustva s tim - e taj deo s iskustvom, istina ziva, jer sam vec dva puta overavala namestaj po stanu.

Bice ovo duuuuga noc i spavanje u pokusaju. Ali! Nema sanse da ce meni jedan slomljen prst pokvariti odmor, mislim se dok pokusavam da se namestim da zaspim.

Novogodisnji praznici na kineski nacin

Znam, znam, lenjost je moja vrlina i mana! Sta cu kad sam takva - nekad me mrzi i kafu da skuvam, a kamoli da pisem... Ali! Bitno je da to nikad ne traje (pre)dugo!

Elem, pocela mi i skola, jos samo malo, manje od 4 meseca, i eto ga godisnji odmor - pa opet na primorje, ali ovog puta ono nase - crnogorsko, slovenacko, hrvatsko! Naravno, mora se i do Italije otici - cisto da se malo popije i koji espreso!

Nego, da se vratim na novogodisnje praznike... Ja Kinu obozavam! OBOZAVAM!!!! Zasto?! Pa, recimo da sam imala 2 meseca zimskog raspusta... DVA MESECA! Bleja, zezanje, spavanje do podne - bar! Normalan docek i Srpsku sam proslavila manje vise normalno - ovde u svom mestu, sa drustvom, vecera, izlazak, zezanje... A onda je usledio i februar! Jelte, od ranije sam znala da cu kineski docek provesti sa svojom porodicom, i to u Hajnanu! Hajnan - to vam dodje kao kineski Karibi|! Ja sam zaista bila odusevljena fotkama i pre nego sam otisla tamo! A, kad sam otisla - jos vise sam se zaljubila u to mesto i jos vise sam sad ubedjena da cu zaista kroz koju godinu da zivim negde na obali, lezem u krevet slusajuci talase i budim se uz zvuk istih!

Dogovor je da idemo autom! Mislim se, ekstra - volim da se vozim, a i zanimljivo je gledati razlicite predele Kine! Krecemo ujutru oko 9, ide se sa dva auto - moja porodica i ja, i u drugom autu su sestra i zet moje kineske porodice, sa cerkom tinejdzerkom.


Naravno, noc pred polazak, ja sam fino izasla do grada na veceru sa Italijanima svojim milim (a pre toga sam bila i kod frizera i uspesno se isfenirala!!!) i naravno dosla kuci tek oko 6. Zatim, usledilo je, naravno, pakovanje... Popih kafu i pravac kod porodice - spremna za polazak!
Auto opran, gepek pun stvari - kao da se selimo, a ne da idemo na odmor! Ali, kad malo bolje razmislih, nije ni cudo - roditelji svih njih su vec tamo, pa valja poneti i njima mnogo cega... Tako da - da, pametno je sto ne ponesoh kofer vec samo ranac!

Sedamo u auto, naravno, komunikaciju sa drugim autom imamo, sve spremno, krecemo!
Samo da kazem koliko su divni moja porodica i moja familija ovde... Kako znaju da ja ne jedem rizu, nudle i te fazone, oni su spremili i klopu koju ja volim - da imam za rucak na trajektu. Cak i pored cinjenice da sam rekla da je skroz ok meni samo neko voce uzeti i poneti (Da li je potrebno da kazem da su kupili bar 2 kg jabuka, isto toliko pomorandzi i dve vrste banana!?), oni su spremili i piletinu i govedinu i povrce, sve to fino spakovali i poneli... Sto se puta do Hajnana tice, podelili smo ga u dva dana - sto se ispostavilo skroz kul idejom jer smo se uvece zezali u hotelu gde smo prenocili i vristali od smeha jer cale u mojoj kineskoj porodici ovde saradjuje sa Italijanima, i zna jednu od karakteristicnijih psovki i to nam je bila jedna od glavnih postapalica tokom odmora! Pametno voze ovde... Malo malo, nekih 100ak km predjemo, pa pauza 5-10 minuta, da se noge protegnu... U autu se, naravno, slusa muzika koju sam ja ponela na flesu i pojacano je samo tako. Cale gotivac se ne buni. Sve mu je kul.

Drugi dan ustajemo rano, silazimo na dorucak, tu se oni lome da mi nadju kafu da popijem, ja se vec osecam neprijatno jer su toliko divni i pazljivi, kazem da je ok, popicu je kasnije - jer, moja je kineska majka ponela celu aparaturu za kafu od kuce, kako bih ja imala kafu tamo svaki dan. Carevi su, kazem ja. Idemo ka autu i vec se tu oseti da je klima drugacija - toplo je i divno, a sredina februara. Naravno, ja sam jedina koja se odma' skinula u kratki rukav i koja luduje jer je toplo i suncano. Kinezi - oni se kriju od sunca.

Nekoliko sati kasnije, koje sam naravno provela spavajuci u autu, stizemo u Haikou, mesto gde cemo se ukrcati na trajekt i idemo pravac Hajnan! Svoju srecu i radost kad sam videla more ne mogu opisati - to je bilo kad kad detetu date punu kesu slatkisa! Kad sam videla trajekte... E, tad sam shvatila da mi brodovi nedostaju... Taj ceo trip, taj zivot... Adrenalin... Eh... Bice opet brodova... Bice.
Ukrcavamo se na trajekt medju poslednjima - sto je i dobro jer nismo dugo cekali na polazak, penjemo se na sprat gde su putnici prve klase (naravno da smo i mi medju njima, jer nece ovi moji da se guramo dole gde je atmosfera kao u cekaonici), gledaju oni da li ima mesta da sedimo unutra, ja navijam da nema. Ha, nema mesta unutra, sedecemo napolju. Suuuuuuunce!!! Jesssss!
Vidis njih, odma' se jakne zakopcavaju do grla, stavljaju se sesiri... Ja cak uzimam i podvrcem rukave svoje majice sa kratkim rukavima, lezem na svoje sediste i upijam sunceve zrake. Ovo je zivot! Kako je ovo fino, mislim se! Mada, za ovo sam se i borila i ovome i tezim, tako da - da, to je to.
Work hard - Play hard(er)! Nekih pola sata kasnije, bude me da klopamo... Opa, pa ja i dremnuh malo... Brodovi, kazem ja - toliko se osecam odlicno i toliko uzivam da zaspah u trenu.
Voznja do ostrva traje neka dva sata... A, da! Najjace je to sto niko od baba i deda tamo ne zna da mi dolazimo - ovi moji resili da ih iznenade! Hahaha - setih se svog povratka iz Amerike.... To je to. Ista prica. Stizemo u Hajnan, silazimo sa trajekta peske i cekamo da nas cale pokupi i krecemo put kuce... Sunce, sunce, sunce... Osecaj je kao kad odem na more tu negde kod nas... Samo je mnogo vise ljudi, mnogo su vise nenormalni i haoticni, ali je princip isti - ta opustenost i taj primorski duh, eh... Divota.
Vozimo se, svuda vidim reklame kokosa i egzoticnog voca... Milinica. Hajnan je poznat po vocu i kokosu... Naravno, ista je prica u autu - muzika, majka mi i Kendi spavaju, cale vozi a ja razmisljam o sto nekih stvari i planova i gledam zalazak sunca.... Odmor.... Plaza i more u februaru. Pa, Nakice, ti si car.