- Jaaaaao, koliko ti zavidim! Jaaaaaao, kako ti je divno tamo negde! Jao, ti samo putujes! Jao, svuda si bila! Jao, izlezavas se po plazama i boli te uvo za sve! Bas bih volela da i ja tako mogu. Hocu i ja tako.
- Pa, sto ne uradis to?
- Jao,pa lako je tebi to da kazes kad si ti otisla.
-Pa, nisam otisla zato sto mi je neko omogucio vec ja sama.
Muk. Blam. Tisina.
Cesto vodim uzaludne razgovore ovog tipa... Znam, ja sam entuzijasta (da ne kazem budala) koji ima strpljenja da ljudima objasnjava da, ako oni sami ne urade nesto u svom zivotu, nista se promeniti nece. Zasto bi neko drugi vama stvarao bolje uslove zivljenja? Jesi nesposoban? Nisi. Jesi glup? (Dobro, ovo bi sad Serlok sasekao odma' i rekao jesi cim i dalje sedis i kukas i nista ne menjas i ne bismo mogli da pricamo o tome, ali je realno diskutabilno. No, svako od nas je dovoljno pametan da zna sta zeli i da tome tezi.) Nisi. Pa, sta cekas?!
Ne pricam ovde o odlasku iz zemlje samo... Pricam o nekom momentu u zivotu kad treba uraditi nesto. Nekome ce posao u Srbiji biti sasvim dovoljan da ispuni sva njegova ocekivanja i zelje, nekome treba vise. Neko ce naci odlicno placen posao u zemlji i bolece ga uvo bas da ide negde vani da radi. U inostranstvo ce ici samo da luduje i da, kad se vrati, gleda xxx fotke pijancenja i bahanalisanja. Doduse, neki nece preko ni na odmor otici vec ce samo kukati kako bi putovali po svetu ali nemaju hrabrosti ni za to - a mogucnosti imaju. Ima nas svakakvih. Neko je proklet beskonacnom potragom za boljim i stalno ce ici negde, seliti se i uvek zeleti vise. Nekoga ce to ispuniti. Sto da ne? Ides, putujes, otkrivas nova mesta i nove kulture. Uzivas. Neko ce raditi sve to da bi mogao za 5 godina da ode i ostane na Tajlandu (ko je rek'o ja?!). Ali, ono sto je zajednicko za sve nas je taj trenutak kad treba naciniti prvi korak. Ne samo sedeti i kukati i sanjariti vec uraditi nesto.
Uzasavam se vise od mladih koji ce sedeti celi dan u kaficu i kukati kako im je lose, ali da rade za 20 'iljada na trafici, pfffffff - nema sanse, nisam ja studirao da bi mi toliko samo placali! Sreco, pa, neces odma' bas dobiti platu od 600 eura i sofera i sekretaricu koja dobro puuuuu.... ni paprike. Od neceg moras poceti. A onda je lakse. Onda mozes, kroz neko vreme, ti da postavljas uslove. TI! Ti da kazes: E, vidi, moja ocekivana plata je tolika. U slucaju da biste mi dali manje, ne morate ni da se mucite da pisete taj mejl. U nekom trenutku mozes biti tako bezobrazno svestan sebe i toga koliko vredis i mozes grabiti napred - bolje, vise, ludje. Neko bi sad rekao, jeeeeeste, vredis. Nije vredis vec si pun sebe! Ko ce da ti pristane na takav bezobrazluk?! Je li ti znas da u Srbiji ljudi rade i za 6 hiljada?! A ti mi se pravis pametna i trazis, zaboga, traaaaaazis tu neku cifru! I, dovoljno si bezobrazna da kazes da se ne muce ni da ti salju mejl ako nude manje!!! Ccc! Koja si ti nadobudna kucke_ina!!! Ovaj, a da ja ponovim da sam ja otisla iz Srbije da bih zivela bolje i da bi me cenili? A, dobro, znaci lako je meni. A, ok. Ma da, u pravu si. Lako je meni kad ja nisam tu i kad ne znam kako je to nemati posao i kad ti nude samo tako neke glupe poslove koji su slabo placeni a ti sedis kod kuce i sedis i sedis i cekas bolje sutra. Izvini, u pravu si. Ne znam ja, ja nisam vise tu. Ja sam otisla. Izvini. Odo' do marketa samo da kupim kutiju papirnih maramica, da placemo zajedno - zvacu te preko Skajpa, budi kod kuce. Aaaaaa, imas novi fon pa i Skajp na njemu. Bices u kaficu? Vazi, vazi, cujemo se onda sutra kad se otreznis. Cao.
'Aaaaalo, bre! Probudi se! Uradi nesto. Musko si, sposoban si, sta ti fali da 10 dana radis na gradjevini i uzmes kintu i odes na more? Zensko - delis malo flajere, malo promocije po Tempu i op, ode ti ubudvu i svako vece si u Tophil. Ali neeeeeeee.
Ma, jooook. Sto bi?! Lakse je kukati. Lakse je uzimati kintu od mame i tate i razvlaciti fakultet i biti veciti student samo kako ne bi radili. Znate, moj sin, muka se ubi od ucenja ali ga profesor mrzi. Evo, vec petu godinu ga bas taj obara. ta kazes, on je umro pre tri godine?! Aaaa, pa, mora da je njegov asistent isti k'o on! Jadno moje dete sta sve trpi. Pa da, i roditelji su tu krivi. Zeljni da svojoj deci pruze sve, rade od jutra do sutra. Njihova deca, od po 18+, pametna i samoziva (Da se razumemo, ja sam egocentrik i krajnje samosvesna osoba. Sebe volim najvise, ali druge postujem i ne gazim preko njih.), svesna da ce im roditelji uvek pruziti i novac i nove patike i novi mobilni i auto koji ce otplacivati narednih 15 godina - oni ce lepo spavkati do 12, onda prvo kafica i 2, 3 cigarete gajbi pa do kafica. Zasto? Jer im se moze. Jer im je tako omoguceno. Jer su tako nauceni. Jer su tako (ne)vaspitani.
Da se razumemo, izuzetno postujem one koji svoj fakultet razvuku maximalno kako bi mogli i da rade jer moraju, jer izdrzavaju porodicu, jer izdrzavaju i sebe i svoje roditelje kojima su primanja (ako ih i ima) minimalna. Porodica je na prvom mestu. Obezbediti tu porodicu. Deca. Treba im obezbediti normalan zivot, zar ne? E, onda kad cujem: ma, laaaaako cemo, samo nek su deca ziva i zdrava - sta fali imati osmoro dece i ziveti u stracari koja nema ni vodu kako treba?! STA FALI?! Voda, struja, redovan obrok za svu decu, sampon protiv vaski, patike za skolu, ranac, sveske, lekovi... Mogu ja ovako da pisem, nije problem.. Ali, onda ce se neko naci da kaze: jeste, najpametnija si. Nek su samo zivi i zdravi, snacice se za ostalo. ZIVI I ZDRAVI! Samo cu to reci. Pa, ljudi moji, da li zaista verujete da je ok mucuti tu decu na takav nacin?! Boli me uvo za vas, neodgovorne roditelje kojima je bilo bitno samo da se dohvate. Ta deca ispastaju. TA deca ce ici u skolu sa drugom decom, decom koja zive bolje. TA deca ce biti ismevana i maltretirana.... Daleko da ce toj deci faliti ljubavi - imaju bracu i sestre koji bi zivot dali za njih, imaju roditelje koji ih sigurno vole! Alli, od ljubavi se ne zivi. Svaka cast i moje postovanje za roditelje koji se odluce i odu u neku vuko_ebinu tipa Sibir i rade i ne vidjaju svoju decu kako bi im obezbedili bolje sutra. Svaka cast! To treba moci uraditi. Znam, znam, time nisu sa njima i time ce deca mozda postati razmazena jer ce im se sve kompenzovati kroz materijalno, taj nedostatak emotivne posvecenosti i to sve, ali to se nikad ne zna. TO iskljucivo zavisi od vaspitanja. I od roditelja koji ostane sa decom. I od dece. I od ucitelja, profesora i onih koji tu decu vaspitavaju iz dana u dan. Sve je to puno onih What if iliti Sta bi bilo kad bi bilo, ali nikad necemo saznati dok ne preduzmemo nesto!
Hvala mojim roditeljima. Naucili su me da cenim rad. Novac. Da imam svoj novac. Svoj novac. Satisfakcija koju donosi nesto sto sam sebi kupis. Ne kupi ti mama. Ne kupi ti tata. Ne kupi ti decko. Ne kupi ti verenik (koji je zapravo godiste tvoje keve, ali ljubav je to. On je kao vino, sto stariji to bolji. Ma, vaaaaaaaaaaaaazi! Trazi ti, sreco, opravdanja za sebe koliko hoces, ali kad te vidim kako ga drzis za ruku a on vec ima staracke pege i svi misle da si mu cerka iz treceg braka jer je razlika toliko drasticna, meni dodje da placem, da zalim zenski rod u globalu. Cast izuzecima. Izuzecima kojih je malo.) Hvala im sto su shvatili da ja nisam za ostajanje u zemlji i 'siguran' posao u skoli u Srbiji. Da ja nisam za to da zivim nekim ne toliko zanimljivim zivotom. Daleko od toga da ne postujem one koji jesu - One kojima je takav posao, kuca, muz, dvoje dece i pas u ranim 30im dovoljno da budu srecni. Ja se njima stvarno divim, i volim ih ja takve. Oni su svoju srecu nasli u necemu jako lako dostupnom i tu blizu, odmah iza coska. Ja? Ja sam ona malo drugacija. Ja sam rodjena u autu. Ja sam ona koja ce glavom kroz zid samo da dokaze sebi da moze. Znas, lakse ti je ovako... Znam, ali ja necu kako je lakse vec kako je bolje i kako cu postici vise. Ali, znas, tamo je ovako i onako. Jesi ti to bio? Pa, nisam, cuo sam. Znas, i ja sam cula da te devojka vara sa tvojim najboljim drugom. Ali, ono... Ja sam to cula. Da li je tacno. Bre, to mi je hit! Te ja sam cuo, te rek'o meni Misin mali, njegove devojke kuma, e pa njen brat zna lika koji je bio na brodu. Znas, bilo mu bas lose. A, sta je on tamo radio? Joj, pa ne znam - sve ti je to isto. Gde ces da ides po toj Americi i zivis na brodu?! Nadji decka, udaj se. Dovoljno ti je otac stvorio da mozes lepo da zivis. Da, baba. Evo, bas sam sad planirala da odem do grada i da prvog pitam 'oce li on lepo mene da zeni pa da nam tata napravi lepu svadbu, da mi pozovemo sva okolna sela i celu rodbinu, i njegovu, i njegovu, nego kako. Vazi. I dalje su, izgleda, zene tu da radjaju samo, kuvaju i peru. I jos ponesto rade. Khm khm. Nema tu nista lose.
Ali...
Ja sam resila da sama obezbedim sebe. Da sama sebi stvorim priliku i da sama uspem jednog dana. Da grabim napred i da napredujem. Emotivni zivot i to? Uvek se nadje vremena za sve. Sve do trenutka kad onaj jedan bude shvatio da smo podjednako nenormalni i bude rek'o: a da mi sad lepo pocnemo zajedno sve to?
Zato sam otisla. Zato sto sam htela nesto vise. Zato sto sam htela da, za 10 godina, mogu da kazem - a, pa, sve sam to ja sama sebi postigla. Sama sam otisla. Sama sam uspela. Pa ako i bude da nisam uspela i da je bila ogromna greska otici - sam pao, sam se ubio. Sama sam izabrala. Za sad, izbor je bio pravi. Za dalje - trudicu se da tako i ostane. Ja sam, u svakom slucaju, na sebe ponosna. Na svaku svoju ludost i svaku svoju akciju - ponosna sam. Na sebi drage ljude, one koji me podrzavaju i koji svaku moju ludu ideju i novi plan odobravaju - ponosna sam. Hvala vam svima, a vi svi znate koji ste, za svako bravo i svako carica si i svako ludaku i svako nenormalni stvore. Hvala vam sto ste tu, i sto ste bili i pre.
Isto je bilo i kad sam kretala za Ameriku. Htela sam bolji zivot, vise novca, vise postovanja. Htela sam da me cene - i mene i moje znanje i moju diplomu. Srecni su oni u Srbiji koji to imaju. Ja nisam. Srecni su oni koji mogu da se pomire da to nemaju ali i dalje cute i rade, jer su svesni da moraju kako bi obezbedili sebe i svoje. Ja nisam mogla. Srecni su oni koje boli uvo bas jer im je gazda kreten i neobrazovani mentol koji ima kintu i misli da moze sve sto mu se prohte - sve dok on meni redovno daje platu, nek radi sta hoce. Posteno. Postujem. Ja to ne umem. Otisla sam.
Amerika mi je donela nove mogucnosti, prosirila vidike, pokazala koliko sam sposobna i koliko mogu da postignem sama. Amerika i brodski zivot su mi samo otvorili apetit za uspehom i za novim pobedama. To vam je kao lancana reakcija. Jedno vodi drugom. Amerika = radno iskustvo koje mi je pomoglo pri dobijanju posla u Kini i novac koji mi je omogucio da 6 meseci 'ladim, recicemo kohones, po povratku u Bg. Kina = videcemo sta ce doneti. Ali, ono sto znam je to da cu dati sve od sebe da bude jos produktivnija no Amerika i da ce doneti nove pobede i otvoriti neka nova vrata.
Ako ne, pajser je uvek pri ruci.
