Na aerodromu pijemo kafu i kao super je, svi smo lepo raspolozeni a svi zapravo razmisljamo o onome sto sledi. Na rastanku, niko nije zaplakao - da li su oni posle u autu, nisu mi rekli. Ja sam izdrzala, nisam. Ali sam za svaki slucaj odma' stavila naocari za sunce, totalni anderkaver.
Let kao let - spavas, pijes, jedes. Muzika na max. Kafa... Kafa... Voda. Jos koji sat i u Dohi sam. Vremenska zona drugacija, temperatura - 'osvezavajucih' 37 stepeni Celzijusa, a vece je, skoro pa ponoc.
Prvi susret sa Dohom, jos iz vazduha, ostavlja utisak ooooooogromnog bogatstva. Grad sija na sve strane, zgrade svetlucaju, sve jednostavno vristi na sav glas: Mi imamo novca ni sami ne znamo koliko. Doduse, i prasina je konstantna, tj. cestice peska u vazduhu, pa im se raskos novih automobila malo prikriva.
Posto sledeci let imam tek za 11 sati, divni mladic iz Katar Ervejs kancelarije u Knezu mi je vec dao vaucer za hotel, na aerodromu mi zavrsavaju papirologiju i idem na izlaz gde me ceka prevoz do hotela. Sam sjaj aerodroma i ljubaznost osoblja koje prica super pristojan engleski je vec dovoljna dobrodoslica. Na moju srecu, prevoz krece za pet minuta i kroz 20ak, ja sam vec na recepciji hotela. Ponovo, ljubaznost do iznemoglosti i dobar engleski. Kljuc od sobe, peti sprat, sve na dugme - milina. Soba mi je toliko bila dobra i prostrana da bih ja rado da se preselim u pomenutu. O velicini kreveta mislim da nema potrebe ni pocinjati jer nisam mogla da spavam po dijagonali kao covek - nisam dovoljno visoka.
Izlezavanje u kadi, apdejt prijateljima i svima da je sve ok i po planu i zatim krevet. Ustaje se rano.
Zvoni alarm, agrhhhhh.... Ustaj. Odlazim na dorucak, opet svi ljubazni i divni. Prevoz me ceka u devet, opet na aerodrom, jos malo i krecem dalje - put Pekinga.
Divna Doho i Kataru, vraticu vam se - obecavam, i to na duze u nekom trenutku.
Let za Peking - ista prica. Hrana, pice, muzika i san. Kroz nesto vise od 7 sati, stizem u Peking. Kina. Svetska sila. Ekonomska. Vojna. I skoro niko ne prica engleski, pa cak ni u Pekingu, na aerodromu, gde su uglavnom stranci u tranzitu!
Pa da pocnemo - Kina, Kina, Kina!
Vadim papire, masem i rukama i nogama i konacno me skontaju i objasne kako da idem na drugi terminal. Odlazim tamo, sledi cekanje i onda let za krajnju destinaciju, moje novo prebivaliste - Guijan (Guiyang).
Note to all of you:
Ako resite da dodjete u Kinu uz radnu vizu, da znate da vam treba i lekarsko za pomenutu. VERUJTE MI NA REC! Ja nisam znala - nigde ne pise da i to treba kao dodatna dokumentacija za pomenutu, pa sam ja to saznala na tezi nacin; zapravo, u utorak, sedam dana pred let, odem da predam papire za vizu, zatim cu u sredu da pokupim pasos pa saljem za Zagreb jer su mi zeznuli tajsku vizu i umesto na sest mi dali na tri meseca (tu se konzul izvinjava preko telefona dok ja cekam u redu za kinesku vizu, pa ja pravim kombinaciju sta i kako), oni mi pasos vracaju do petka, kul sam. Sve kul, Baaaaanja!
Na salteru najljubaznije stvorenje na svetu mi kaze: Sve je ovo u redu, a gde Vam je lekarski?
- Kakav lekarski?! Ne pise da treba. Meni su Kinezi rekli da cu tamo raditi, sa njihovim lekarima.
- Razumem ja Vas, ali morate imati i lekarski za vizu.
Tu mi pada mrak. Lekarski. Divota. Imam celih 24 sata da zavrsim lekarski. Izlazim nadrndana za medalju, moj brat jadni sve to trpi i cuti, smislja i on kako da mi pomogne. Ovim putem mu se jos jednom zahvaljujem sto me trpi. Tu se kombinujem dalje, moram do lekara opste prakse prvo pa onda sutradan u Medicinu rada. A u medjuvremenu i da se testiram na sve zivo i nezivo. Ma, divota.
Hajlajt tog dana, tj. dva hajlajta - vidjanje mog sledeceg motora i kafa sa meni izuzetno dragim muskim stvorom (p.s. Dodji u Kinu! :) ).
Sutradan, sto bi Merlin Dino rekao: Sve ispocetka.
Na svu moju srecu, uspevam da zavrsim sve i u cetvrtak ujutru predajem papire za vizu. Uh. Dobro je. Zasto lako kad moze sve u zadnji cas?! Prica mog zivota. Doduse, ovoga puta nije mojom krivicom! A, da. Inace, ambasada ne radi ponedeljkom ni petkom. Sto znaci da sam ja imala samo sredu i cetvrtak fore da predam papire kako bih dobila vizu i uspela da odem kad imam kupljenu kartu, u utorak.
Utorak jutro. Ustajemo buraz i ja rano, idemo po pasos. Spavanja zapravo i nije bilo bas preterano jer sam se ja, kao i obicno, pakovala upravo noc pred polazak.
Pobedonosno uzimam pasos i idemo da popijemo kafu do grada i da pokupujem jos neke sitnice, pa idemo kuci da sve to potrpam u ranac i to je to - pravac aerodrom, Zoa ode.
Uzivam u guzvi, kafenisanju, ulicama i Beogradu. Narednih 10 meseci, ja tu necu biti.
No comments:
Post a Comment