Praznici nam stizu, a sta ste vi uradili sa svojim zivotom od proslih?!

Ok, ovih dana sam u fazonu: ajde, bre vise, stanari moje glave, usaglasite se vec jednom sta hocete - je li kitimo jelku ili ne, je li saramo prozore ili ne! Ovde u Kini su svi poprilicno poludeli oko praznika i Bozica i 'doceka' nove godine koja zapravo ovde i nije nova i nista im ne znaci osim da - to je popularno na Zapadu, pa smo zato i mi to prisvojili.

Sve u svemu, zanimljivo je otici u trzni centar a ono sve lepo okiceno i pahuljice su svuda i svuda se cuje Dzingl Belz i mnogo je praznicno i divno. Ali! Uvek se nadje i to neko veliko ali; jelte, praznici su vreme kad bi trebalo da smo svi sa svojim najdrazima i da provodimo vreme sa njima, ali neki smo, eto, na drugoj strani sveta. Iskreno, ne bunim se, sama sam birala i svi mi smo sami izabrali to sto radimo i gde smo, ali ponekad zaista ume da bude onako malo cudno, da ne kazem, bljakasto.
Hahaha

 Nego, evo sedim, pijem kafu, zavrsih za danas na poslu... I, nesto razmisljam... Sutra pocinje raspust! Divno! Nema alarma, nema cimanja, nema testova, cista uzivancija narednih mnoooogo dana.

Ovih dana, klinci su mi bili divni i cestitali mi i Bozic kad god me vide (svejedno sto sam im objasnila da to nije moj Bozic vec ja slavim u januaru), zele mi sve najbolje, gomila bombonica, cokoladica i cudnih kineskih grickalica (okej, nema sanse da bih ono pojela ni da umirem od gladi a ni da sam pijana kao niko i da onda nemam pojma sta radim) i nekoliko novogodisnjih cestitiki sa zaista lepim posvetama!

Sedim, pijem kafu, gledam u okicenu jelkicu i sve te cestitke koje sam poredjala oko nje, i jednostavno, ne mogu da ne zakljucim - ovo je bila odlicna godina! Sledecu cu da ucinim jos boljom!!!

Zapravo, 'adje malo da izanaliziramo ovu koja odlazi... Proslu novu sam docekala na brodu, negde na pucini, izmedju Kariba i Bahama i Amerike, i mogu vam reci, bila je veoma radna - secam se dobro, vec prvog januara sam imala turu po brodu sa gostima, i onako iskusno sam vec bila spremila tablete protiv mucnine, da im to odma' ujutru podelim kako mi ne bi povracali svuda po brodu jer su prepili za docek!
Zatim, celi januar je bio radna uzivancija - tad smo sefica i ja saznale da me u februaru salju na odmor, a mislile smo da ce tek neki mart ili april, pa sam ja bila zaduzena da sve odradim za onog koji ce me zameniti, a ja prokleti perfekcionista i posvecena detaljima, nisam to mogla samo da otaljam nego su tu bili sati i sati pisanja uputstava za njega i tako redom...

Dodje i februar - reke suza pri rastanku sa seficom i gomila lazi svima u Srbiji, pocev od mog burazera i mog Tebrice! Dopisujem se sa njima iz Minhena i vicem evo me na plazi u Meksiku. Dopisujem se sad vec sa beogradksog aerodroma i pisem, da, da, evo bas sad udjoh u kancelariju pa cu da pocnem sad sa poslom.
Tu zamalo ne padose neki srcani udari kad su me videli, opet reke suza od strane pojedinaca a meni sve nekako zanimljivo i smesno, ali u nekom trenutku i skontah - dobro je da niko nema srcanih problema, ozbiljnijih! I, tu, sad svi ocekuju da im ja pricam o brodovima a ja zeljna normalnosti i obicnog zivota, hocu samo da slusam o njihovim dogodovstinama!

Mart, april i maj - totalna bleja i nerad, sa izuetkom polozenog sertifikata za predavanje engleskog u inostranstvu. Sve vreme znam da treba i master rad da napisem, ali mi se taaaaako ne pise i tako sam lenja da mi je mnooogo lepse provoditi dane u Kofeinu i Kafeteriji nego uz knjigu, literaturu, jos literature, laptop i gomilu beleski! Tu se nadje i nekoliko ponuda za posao u Kataru po hotelima u hr-u i kao 'training mgr assistant' ali za obavezivanje na dve godine, trebalo je da ponude mnoooogo bolju platu i mnoooooogo bolje uslove. No, necemo o tome.. Nikad se ne zna, mozda odem ipak u taj Katar kao 'training mgr' pa cu onda da vam pricam svoje utiske odande. Doha je prelepa, to sam vam vec rekla, i rekla sam i da cu joj se sigurno u nekom trenutku vratiti!

Stize i jun, i tad vec znam da cu u avgustu za Kinu - ugovor je potpisan, sad samo cekam papire da posalju i da se pakujem. I da... Opet taj master... I dalje to razvlacim.... O, lenjosti...

Da me neko pita sta sam radila celo leto, odgovor je izuzetno prost - uzivala, uzivala i samo uzivala! I, da - trosila pare zaradjene u USA! Kad malo bolje razmislim, zato sve i radim - da mogu da uzivam, kako kroz ulaganje u svoje znanje i diplome tako i kroz zaista prosta, ovozemaljska sva uzivanja! Oooo, da - vreme provedeno sa prijateljima i sve akcije, e to je neprocenjivo!

Sve vreme sam ja imala u planu i da skoknem do nekog od mora, ali kako sam cekala papire i nisam znala kad ce da ih posalju a ni kad ce da stignu, bilo je nemoguce otici negde na duze! No, to me nije sprecilo da uzivam po Srbiji!

Stigose u avgustu i papiri, tu pricu vec znate, i celu tu trku i frku oko toga... Viza, master i sve zajedno! Master! Ha! Sela sam, ozbiljno prionula na pomenuti, spavanje svela skoro na nula sati dnevno i odradila sve kako treba! Jer, zarekla sam se samoj sebi da u Kinu otici necu pre nego zavrsim master! Tako je i bilo! Nocu se pisao master, danju su se ganjali papiri i potvrde, nalazi, sve sto treba... Tu se udenula i kafa sa veoma meni dragim covekom, uz nadu da ce da mi pozli od silnog vadjenja krvi i da ce On morati da pokaze svoje kavaljerstvo i da me spasava - no, nista od toga se ne desi, ipak dobro podnosim vadjenje krvi... Nazalost, realno, u tom trenutku! No, cek, sledece leto, kad budemo pili kafu, udarice me suncanica pa ces morati da mi priteknes u pomoc. ;)

Prodje i polovina avgusta, stize tatin rodjus i dan kad ja palim za Kinu! Naravno, poslednje pripreme se obavljaju u poslednjem trenu (a necu valjda sve na vreme zavrsiti, zaboga, tako nije zanimljivo, nema tu adrenalina - aha, vazi), kupovina neke kozmetike i sitnica, kafa sa burazerom i mamom u centru u Knez Mihajlovoj i polako ka stanu - jos malo ce U i A po mene, pa idemo svi zajedno na aerodrom!

Septembar u Kini je zaista bio ocaravajuci - ne samo zbog vremena koje je bilo divno nego i zbog svih ljudi koje sam upoznala i zbog gostoprimstva koje sam osetila, i osecam i dalje, na svakom koraku i pri svakom novom susretu!

Od trenutka kad sam se navikla na zivot ovde (a to je bilo u roku od odma') i momenta kad sam nasla Nutelu u supermarketu (a sad sam nasla i jos nekoliko dobrih i fino snabdevenih supermarketa), ja sam znala da me je Kina kupila za sva vremena! Ja sam dosla da ostanem ovde nekoliko godina, i tako ce i biti!

Zivot je ovde mnogo manje stresan nego u Americi, posao mi je mnogo opusteniji a opet imam puuuuno prostora za napredak i da prelazim i u menadzment kompanije za koju radim (a sef mi je car car caaaaaaar - vidjam ga otprilike jednom u 4 meseca, a mozda i redje, i to samo kad ima vremena da svrati i ovde kad je u Kini); sve u svemu, Kina je za mene obecana zemlja i ja definitivno zivim americki san na kineskom tlu!

Srbija i o Srbiji... Cesto razmisljam o Srbiji, posebno kad vidim naslove u novinama i statuse po Fejsu... Ne znam sta bih rekla... Komentar neki da imam - nemam. Ja samo znam da sam ja otisla. Nisam htela to sebi da (u)radim, da ostajem tu. Ne, ne... Ja Srbiju volim, i ponosno svima objasnjavam odakle sam i pricam im o svim divnim ljudima koji su poreklom Srbi ili koji i dalje zive i rade u Srbiji, ali ja jednostavno sebe nisam videla tu. I, ne vidim ni dalje.

Ovih dana, svi smo u tom praznicnom ludilu... Ovde je to jos sad malo i izrazenije kako smo mi stranci u manjini, pa nam svi Kinezi sa kojima se susrecemo iskazuju postovanje tako sto nam cestitaju praznike. Divni su!

I, da me neko pita da li bih promenila nesto sto se desilo tokom protekle godine i sta bi to bilo - uh, mozda neke sitnice i neke sebicne stvari (tj. sebicno bih to odradila i samo jos vise uzivala), ali u sustini, nista ja tu ne bi dir'o! Sve je upravo bilo onako kako sam htela i kako sam se i borila da bude!

'If you don't like something - make a change! You are not a tree!'

Prosto je - sreca prati hrabre (i lude), i samo treba naciniti taj prvi korak (koji jeste i najtezi) - posle je sve lako! Ja svoju proteklu godinu mogu nazvati nizom hrabrih i ludih odluka, na neke momente su mozda licile i na ludosti - ali, to sam ja, to je moj zivot i to je kako ja volim da zivim! Zivim! Sa akcentom na zivim a ne prezivljavam ili zivotarim ili cekam da se nesto desi kako bih promenila nesto a zapravo samo trazim izgovor.

A sad, blago meni, lepo skuvajte kaficu, sedite, malo razmislite i odgovorite na pitanje iz naslova! Ako nista drugo, bar da vidite kako stvari stoje. I, da - nikad nije kasno za promeniti nesto! 

Srecna vam naredna, sve najbolje vam zelim svima!
Necu vam reci: Nek vam se ostvare sve zelje - Ostvarite sve svoje zelje i sve sto zamislite, tezite tome i borite se za to! Ako vi necete, sto bi neko drugi umesto vas i za vas?!

Puno poljubaca iz Kine!

Internacionalni roudtrip

I, tako, sedimo mi jedan dan u Starbaksu, i kaze ortak da nesto razmislja kako bi bilo lepo otici malo u prirodu jer ovde u okolini naseg grada zaista ima preeeeelepih mesta za videti, ali i kaze kako je ipak hladnjikavo sad. Ok, pitam ja njega, 'oces umreti od hladnoce?! Neces! 'Ajde, gde cemo, sta cemo, sledeci vikend idemo! Pita me jesam bila tu na vodopadima u blizini, ja kazem nisam, a bas sam cula da su vrhunski. Kaze on, drugarica moja ima auto, damo joj kintu za gorivo i eto, ona ce da nas vozi. Cek da proverim sa njom je l' fri sledeci vikend. A, da... Ortak - on je iz Alzira, a drugarica je Kineskinja. Ko nas samo sastavi!

Pao je dogovor - sledeci vikend, idemo na vodopade! I to u nedelju - a subota, naravno, kafenisanje i blejkanje celi dan. U Starbaksu sam na ti sa radnicima... Doduse, oni iz postovanja i dalje vicu Mis Nada.

Eto ga sledeci vikend, dogovor je da se nadjemo u deset u Starbaksu pa krecemo pravac vodopada. Ja dodjoh u Starbaks ranije (ono kad imas srecu pa ti bus naidje odma', i to nedeljom, i to u Kini, i to onaj koji nije toliko cest), narucim kafu, malo na net... Starbaks prazan, mozda jos dvoje, troje ljudi sedi i radnici su tu... Mislim se, nirvana. Inace, kao i svuda, ovde je Starbaks super popularan - kao i sve sto je doslo sa Zapada, jelte. A, da... Evo, bas pre neki dan, otvorio se prvi Mek ovde... Pa, ja nemam reci da opisem koja je to navala bila... Bukvalno, ljudi cekaju u redu da udju u Mek!

Tako ja sedim, pijem kafu, salje mi Cher (ne Sher nego Cher!) poruku da ce za koji minut stici, poranila i ona i da ce ortak da kasni - jelte, javio je da ce tek oko pola 11 da stigne. Okeeeeej, nije problem - sve dok ne cekam na hladnoci, ne smeta mi!
Eto ti i nje, ali ne moze da ulazi unutra jer nema gde da parkira, ajde ja da idem napolje pa cemo da se vozikamo pola sata! Ajde!

U nekom trenutku, naravno posle pola 11, nalazimo se i sa ortakom i sad smo spremni da krenemo!
Iiiiiii, idemo!

Nas je troje u autu i niko ne zna, zapravo, kako se dolazi tamo. Sva sreca pa ovde skoro pa svako auto ima navigaciju kao fabricku opremu, pa cemo se snaci nekako! Doduse, komedija je slusati gospoDZu iz navigacije na kineskom, ali nema veeeeeze. Ja sedim napred, zezam se sa Cher a ortak spava pozadi. Kaze, nije se on naspavao nikako (a covek je i kasnio!).

Elem, evo malo sa interneta i drage nam Vikipedije nesto o mestu gde smo se zaputili!

"Huangguoshu Waterfall, literally: "Yellow-Fruit Tree Waterfalls", is one of the largest waterfalls in China and East Asia located on the Baishui River (白水河) in Anshun, Guizhou province. It is 77.8 m (255 ft) high and 101 m (331 ft) wide. The main waterfall is 67 m (220 ft) high and 83.3 m (273 ft) wide.


Known as the Huangguoshu Waterfall National Park, it is 45 km (28 mi) southwest of Anshun City. Together with minor waterfalls, the charms of the waterfall is a natural tourist draw, classified as a AAAAA scenic area by the China National Tourism Administration.
Huangguoshu Waterfall's vista changes depending on the location of the viewer. One viewing spot is Waterfall-Viewing Pavilion (Guan Bao ting), where you see the whole waterfall from a distance. Another is Water-Viewing Stage (Guan Bao Ting) where you get a bird's eye view. The third is Waterfall-Viewing Stage (Guan Bao Tai) in which you raise your head to see the scene.
There is a special line of buses servicing Huangguoshu Waterfall, the Dragon's Palace at Guiyang, and Anshun railway stations.
The Water-Curtain Cave named "Shuiliandong" (水帘洞) in Chinese is a 134 m (440 ft) long naturally formed cave located in the back of the waterfall."

Dolazimo do ulaza za celi taj kompleks, i ajmo sad malo kineska posla - kupujemo karte na kvarno, od preprodavaca. Inace, u Kini se za sve 'pogadjas' oko cene i sve vices da ti je preskupo! Turska je mala maca za Kinu! I, sto ljudi vole ilegalne varijante, pa to ti je! Taksiranje na crno, karte na crno, soping na crno, menjanje novca - biraj, sve moze.
 Tu uz karte dobijamo i vodica, tj. 'damicu' u ozbiljnim srednjim godinama u tigrastim helankama i vristece zelenoj jakni! Kad kazem da je vodic, bukvalno je to i bila - od mesta do mesta, samo je sedela sa nama u autu i cim dodjemo negde, ona nam kaze: E, sad idete unutra a ja vas cekam ovde. I, totalno je bila u fazonu - ja cu da vas fotkam sve zajedno, ja cu, ja cu, i onda mi zavrsimo bez glava na fotki ili kao da gledas fotku posle bar 10 votki. Na eks. I to duplih.

Prva stanica nam je bila lokacija sa kamenjem u vodi koje sluzi kao stazica, i ima 365 zasebnih kamenih ploca. Smatra se da sama ta setnja zapravo treba da nas natera na razmisljanje o nasem zivotu i o tome kako treba ziveti dan po dan. Oukej, znam, Kinezi su bas u tom nekom zen fazonu, ali pravo da vam kazem, nisu oni glupi po tom pitanju... Oni su tolike 'ladovine da je to neopisivo - do te mere da svi mi stranci ovde ludimo zbog toga. Sve ce oni uraditi sutra, sutra, sutra, a ako tad ne budu imali vremena, pa nije smak sveta - nece ni uraditi. Kraj.
Zanimljivo je da sve vreme dok idemo tuda i krecemo se ka narednoj lokaciji, prolazimo i kroz kamene tesnace da bukvalno moramo da se provlacimo, saginjemo, krivimo... Sve vreme vristimo od smeha jer sam ja ortaka pocela da prozivam na kineskom, i mogu vam reci, Cher i ja smo bas bile u fazonu prozivanja!

Dolazimo do pecine, i naravno da cemo da idemo kroz pomenutu! E, onda, kad smo usli, em je mracno em je sparno em kaplje voda na sve strane... Svi se pitamo, a sto nam je ovo trebalo, nismo mi, bre, slepi misevi! Ali! Trenutak kad udjosmo u samo dvoranu pecine - muk i tisina, sve troje ostadosmo bez teksta! Kinezi su pametni ljudi po pitanju turizma.. Pecina je cela osvetljena razlicitim bojama, i sam pogled na tu igru svetlosti i senki je ocaravajuci!
E, tu se ortak zamalo ne ubi niz stepenice jer je bas bilo klizavo a on covek hoce da fotka i ne gleda kud ide. Prezive on, Cher i ja smo fine, ne prozivamo ga vise... Sazalile smo se - celih 15 minuta.

Odlazimo na sledecu lokaciju... Naravno, pesacimo do tamo... Setnja, setnja, setnja... Ja volim da setam... Setam, setam, setam... Au, malo me nervira ova torba moja... Setam, setam... Sad mi je i vrucina... Setam, setam... A, bre, koji je meni djavo ovo trebalo kad sam mogla sad lepo biti u krevetu i dalje?!

Ovde mislim da sam malo vec i bila gladna, svi smo, ali smo se dogovorili da cemo po povratku u nas grad na Kao yu (ribu sa rostilja potopljenu u ulje koje vri, sa sve povrcem unutra! I, ne, nije ljuta - ubitacno je ljuta i isto toliko odlicna)! Sad jos, po planu naseg vodica, trebalo bi da idemo da vidimo vodopad, taj veeeeeliki. Ok, hocemo, necemo, umorni smo, hocemo, necemo, gladni smo, ma idemo, nego kako! I, iskreno, da nismo otisli, kajali bismo se samo tako!

Pogled odatle je saaaavrsen!!! Tu se smejemo i vristimo jer je sad drugi vodic, za tu lokaciju samo, u fazonu da nas fotka i on, ali srecom, on je profi fotograf (cuj profi fotograf a Kinez) pa cemo bar biti celi na fotkama.

Sad je vec sest uvece, mi mrtvi gladni sedamo u auto - okej, Cher i ja sedamo, ortak odmah leze pozadi i spava sve do trenutka kad smo parkirali auto da idemo da klopamo - i krecemo put naseg grada!

Celi dan je bio totalno ludilo i jos uvek svi pokusavamo da shvatimo sta smo sve videli i gde smo bili. Reci su i dalje tu negde samo u glavi, ali nesto bas da se izrazimo, jok, jok.
Telefoni su nam svima prazni totalno - toliko smo fotkali!

Veceraaaaaaaaa!!! Narucujemo klopu, donosi nam car odmah pecenu soju da se zanimamo dok cekamo, a mi kao iz gledne godine - pojedosmo onu cinijicu soje u roku od odma' i eto ti njega donosi jos jednu! Nekih 15 minuta kasnije, taaaaaa daaaaaa - stize i klopa!
Samo cu reci da sam se navukla na tu klopu, i to toliko da sam resila za docek da pravim upravo to - kako ce da bude, videcemo, ali ako nista drugo, opet cu da ih maltretiram celi dan, ovo dvoje, pa ce da budu gladni i u fazonu, daj sta das!

Kineska cajanka

Ok, meni kad bi neko rekao Kina, pre nego sam dosla ovamo, prve asocijacije su mi bile - klopa, 'jeftinoca', kineski stapici i caj! Caaaaaaj!
Oni koji me znaju, znaju da volim caj i da se kunem u zeleni; dok sam bila na brodu, moja sefica (zena kraljica, najbolja sefica na svetu celom, Lusi) i ja smo redovno u kancelariji imale stek kvalitetnih cajeva, od caja sa djumbirom i limunom, preko svih mogucih biljnih i vocnih do crnog caja, jelte. I, da... Najcesce smo se snabdevale cajevima kad smo bile na Kajmanskim ostrvima - jeste da tu 'jeftinoce' nema nigde, ali nek ide zivot, to je bio nas fazon.

Tako ti ja dodjem u Kinu, ovde cene zelenog caja smeeeeesne - i to onog pravog, kvalitetnog, a ne znj onog koji se kod nas prodaje. Naravno, i logicno je - ovde se gaji, mora biti jeftin. Doduse, nemojte se sad dati zavarati - ima ovde zelenog caja koji kosta k'o da je od zlata, i verujem da je odlican.

Prosli vikend, zove me Amina i kaze da ce za sat vreme po mene, pa idemo do grada. Kazem, ma opusteno, reci gde hoces da se nadjemo - nije meni problem da dodjem do grada prevozom. Jok, jok, ne da ona da se ja cimam. Iskreno, ponekad mi bude neprijatno koliko se oni cimaju oko mene, da meni sve bude divno i da mi udovolje. Ali, kako svi znamo koliko sam ja egocentricna (da ne kazem samoziva), taj osecaj neprijatnosti me brzo prodje!
Cekam je ispred kapije, eto ti nje, i op - i Sendi (druga ortakinja) je sa njom. Zensko popodne - diiiivno! Ok, tri zene u autu, krece prepucavanje gde cemo da idemo; kazu one ja da biram, kazem ja one da biraju. Kad dodju, blago meni, u Beograd, ja cu da biram, necu ih ni pitati gde im se ide, a sad - sad one biraju. Ha, nema potrebe ja da mozgam, one ce. Sendi iskusno prebaci to na Aminu, u fazonu, ti vozis pa ti i biras.
Ok, Amina pita mene je li nije problem da ne pijemo kafu nego da idemo u kucu caja - ma, kakav problem, ionako sam kasnije dogovorila neku kafu u Starbaksu.

Kuca caja u Kini... Iako biste ocekivali da to bude nesto krajnje obicno jer Kinezi piju caj otprilike umesto vode, daleko je to od svega sto biste ocekivali; u Kini, postoje dva nacina pijenja caja - prvi je da bi se utolila zedj (posle rucka, pre rucka, izmedju obroka, uvek, non stop, daj, jos, sipaj, moze, caj, divno, jashta) a drugi je ispijanje caja radi uzivanja, degustacija fazon (e, to mu dodje kao kad se degustira vino - to je takva nauka da sam ja bila zatecena sta sve saznadoh).
Sam objekat je poprilicno izolovan iako se nalazi na jednoj od veoma prometnih ulica; basta je sa sve fontanom i 'jezerom' sa koi saranima, namestaj minimalisticko-tradicionalni kineski (pleteno pruce fazon) i visoki zid kako bi bila sakrivena od pogleda znatizeljnih prolaznika i buke sa ulice. Ulazimo unutra, i vidim bukvalno zasebne stolove i zaluzine koje se spustaju kad gosti sednu za svoj sto kako bi imali odredjenu privatnost i mogli da uzivaju u svom caju. U vitrinama se nalaze razliciti setovi cajnika i soljica i, mogu vam reci, preskupi su. Kineski porculan i ostalo - zeznuli su i kristalne case, one svadbarske koje vam mozda samo kum donese (naravno, pre 20 godina - sad je sve, ni manje ni vise, kupljeno kod Kineza).
Pita Amina koji mi se caj pije, ja je gledam k'o tele u sarena vrata i kazem iskusno - koji god ti preporucujes, ja verujem u tvoj izbor.
Narucuje ona caj a Sendi i ja resile da ucimo mene kaliografiji. Ja u fazonu - ma daaaaaj, zeno, man' se, ja ti se namucim ajlajner da stavim ako je obican, tj. ima cetkicu a nije kao olovka. Ok, ona ce prva da napise nesto (mada ja to zovem crtanjem) pa cu onda ja. Uzima ona cetkicu i ja gledam kako ona to s lakocom pise, i mislim se - ma, nije to tako tesko.
Uzimam ja cetkicu od nje, i taman da krenem da pisem - Sendi me ispravlja, ne drzis cetkicu kako treba, drzi to uspravno a ne kao olovku! Oukeeeej, vidim ja da oni bas ozbiljno shvataju sve to. Sad, salu na stranu, kaliografija je nesto sto je zaista vredno postovanja; oni koji su joj vicni su izuzetno cenjeni ovde i smatraju se pravim umetnicima, a posle ovih mojih pokusaja, iskreno, jasno mi je i zasto! Ok, drzim ja cetkicu sad uspravno i vec pocinjem pomalo da psujem, sto na engleskom sto na srpskom -kako, bre, ovako da drzim cetkicu, nije mi prirodno nekako. Ok, aj da probam da napisem ovo sto je ona napisala pa cu da je pitam kako se pise moje ime. Kontam ja sad ove znakove kao fragmente, pa cu tako i da ih pisem - po nekom logicnom redosledu. Ali!!! Neces vala, ima i tu caka - pise se odozgo na dole i sa leva na desno. Dzabe tebi sto ti vidis to kao celine, ne radi se to tako.
Ok, sad se vec malo pretvaram u kocijasa koliko psujem.
Smeje se Sendi, smeje se Amina dok priprema caj. Naucih ja nekako i svoje ime da napisem i eto je Amina, zove nas za sto, caj je spreman.
Pocinje tu ona i pricu... Izabrala nam je dve vrse crnog caja (oni ga ovde zovu crveni, tu vrstu koju je izabrala), i razlika je u godini proizvodnje; prvi koji cemo piti je relativno mlad, ubran i osusen pre nekoliko meseci, a drugi - drugi je star preko 10 godina i posebnog je kvaliteta (a, verujem i preposebne cene).
Tu saznajem da se kvalitet caja ogleda i u samoj bistrini caja; ako je mutnjikav kad se pripremi, znaci da i nije nekog kvaliteta. I, cak sam i ja kao totalni pocetnik u nauci caja mogla jasno videti razliku izmedju prvog i drugog caja. Hmmmm.... Svaki dan naucis nesto novo! Dalje, zanimljivo je da je cajnik od crvene gline i sam cajnik je mozda zapremine 2 dcl, ako ne i manje. Liske caja se ubace u pomenuti, naspe se kljucala voda do vrha, poklopi se a onda se vrela voda sipa i preko samog cajnika. Naravno, zatim se vrelom vodom isperu i soljice - kako 'hladnoca' samih soljica ne bi ohladila caj. A, da.... Soljice su minijaturne - zapremine otprilike 0,05 l. Tu saznadoh i da se jedno isto lisce caja moze prelivati vrelom vodom do 5 puta maksimum, a onda se baca i uzimaju se nove liske.
Kao sto rekoh, svaki dan naucis nesto novo.
Sedimo tu, zezamo se, prozivamo Sendi jer ne ume da se izorganizuje kako treba... Razmisljam nesto koliko su one meni divne - Sendi se setila da sam je pitala gde mogu da nadjem foliju za ekran fona sa sljokicama kao sto ona ima i kaze ona, kad krenemo odatle, idemo nas dve da nadjemo. I, naravno, na kraju veceri, moj fon je dobio sljokicice po ekranu a ja sam zavrsila u Starbaksu gde smo se na kraju izvinjavali zaposlenima jer smo ostali do zatvaranja! A, da.... Vec su naucili i kakvu kafu pijem.