Thanksgiving Day - Day 1 and Day 2

Sve je pocelo u sredu.

Elem, Kinezi se bas i ne razumeju koji je ciji praznik niti zasto se to nesto slavi, i iskreno, boli njih uvo za razlog - bitno je da se slavi! Tako ti meni u sredu majka moje ucenice, Amina, (moja kineska porodica divna) saopsti: Sutra te vodimo na veceru, da jedemo curku posto je tvoj praznik! Ali, ali.... Ma, ok, vaaaaazi se! Posle nekoliko pokusaja objasnjavanja da to nije moj praznik i da to nije praznik svih stranaca vec samo Amera i Kanadjana - odustala sam! Ako ih ne mozes pobediti - a ti im se pridruzi! Ovde se ide logikom - stranac si, to je to.

Dogovor je da ce da me pokupe ispred skole oko 6. Milinica! A, da... Skroz su mi divni i uvek i dodju po mene i vrate me kuci ako idemo negde na veceru ili u provod; da se, zaboga, eto, ja ne cimam po prevozu ili da placam taksi. Taksi koji je, baj d vej, celih dva dolara.

Ok, cetvrtak. Ustajem, pijem kafu i aj na posao. Dorucak nekako ne stignem da pojedem pre skole jer bi to znacilo da moram ranije da ustanem - a, 20 minuta sna ujutru je dragoceno, kao sto svi znamo, pa se to lepo preskoci. Kafa - gotova za 2 minuta i dan moze da pocne!

U skoli klasika... Pitam klince sta je danas jer sam im pricala o tome i op, vidis ti njih, sete se. Tu opet malo pricali o razlogu proslave pomenutog praznika (Jedan je Novica, i dan danas se secam imena Indijanaca... Anglisti iz BG ce razumeti!) i tradiciji u vezi sa istim.
Odradih ja svoju smenu i resim da odem da kupim poklon Amini i njenoj drugarici Sari koja je isto gotivac i sa kojom kafenisemo a bice i ona na veceri. Naravno, sta drugo da im kupim nego po solju za kafu.
U medjuvremenu mi Amina javlja da ce ipak Sara da dodje po mene, ali tek oko pola 7. Moze. Sve moze. Lakse je samo prihvatiti... Naviknes se ovde veoma brzo da je njima tacnost slaba tacka i da samo kuliras.
Pola sedam, ja ispred skole. Oni kasne. Ok, javlja Sara da ce kasniti malo. Nije problem, napolju je toplo pa uzivam. Klinci prolaze, zapitkuju sta radim i klasika pitanja - a gde cu a s kim cu...
Eto i Sare ubrzo, i to sa svojim muzem. Tu jadnog coveka isprozivasmo sto nece da prica engleski i sto je stidljiv.
Krecemo ka drugom gradu, koji je na pola sata autom odavde, jer tamo idemo na veceru - tako kaze Sara. Dolazimo tamo, zove ona Aminu i pocinje da vristi od smeha. Zapravo, vecera je u centru grada - ali, Guijana a ne gde je ona mislila. Okeeeeej, okreci auto i aj nazad.

Prilazimo centru grada, i sad, jedini hotel koji ja znam da je bas bas u centru grada je Seraton. Prilazimo raskrsnici gde je pomenuti, i kaze ona: Ovde idemo.

Ok, vec znam da mi je kineska porodica nevidjeno divna i carska, ali ovo bas nisam ocekivala.
Seraton k'o Seraton - raskos i sjaj, svuda isti i svuda na nivou, ocekivanom, naravno.

Penjemo se u restoran i tu zaticem porodicu moju i jos jednu prijateljicu, Sendi, koja je inace profesor engleskog i gotivac je skroz. Tu mi svi cestitaju 'moj' praznik, ja se zahvaljujem, smeskam i prosto i dalje ne verujem koji su carevi. Sendi - Sendi mi je i poklon kupila; knjigu da ucim njihov jezik (nocna moro, pocela si) i, naravno, bombonjeru jer zna da volim slatkise.

Amina, dusa divna kineska, kaze meni: Ovde sam znala da sluze zapadnjacku hranu, pa smo zato ovde i organizovali.

Sedimo tu, zezamo se, pricamo engleski, svi se trude da pricaju sa mnom; zapravo, bitno im je i da se pokazu i da me pokazu - vidite, vidite, ovo je nasa prijateljica strankinja. To je ovde bitno - da drugi to vide.

Nekoliko sati kasnije, i mnooooogo ukusne hrane kasnije (i kineska klopa je bila, i susi, i piletina, i curetina, i sve vrste mesa, i salatice razne, i kolaci, i sladoled i SVEEEEEE), vreme je da se krece kuci. Naravno, Sara i muz ce me i vratiti kuci - nego kako drugacije.

Tu u autu slusamo Andreu Bocelija, i to na njihovu inicijativu - muz voli njegove pesme; ja se odusevih. Sad se on vec malo opustio, pa poceo i on da 'prica' engleski (vise su to samo reci i jes, jes, ali se bar cima).

Danas, petak, dan kad imam cas sa klinkicom - zna se, dodjem do njih, sednem u kafic ispred zgrade (koji je Aminin), popijem kaficu dok ih sacekam da dodju sa treninga (mala je carica i ogroman teniski talenat) i onda ide vecera pa cas.
Sedim, pijem kafu, salje mi Amina poruku da ce me njen muz pokupiti pa idemo u restoran na veceru; ooooooooookeeeeeeej, nije problem. Samo, sad mi malo cudno jer zna da danas pocinje post (tu su se tek odusevili kad sam im malo pricala o religijama i svemu tome jer u Kini oni bas i nemaju religiju nego samo Konfucija svog - doduse, neki od naroda Kine, a ima ih 56, imaju neki oblik religije - i njegovo ucenje) i da ja zato ne jedem meso, jaja, mleko... Ali, ok - ja cu da iskuliram veceru i da jedem neko povrce, ako bude. Ako ne - nema veze.
Stize cale, sedam u auto, idemo celih 2 kilometra (ako i toliko) i op, opet u Seraton! Ouuuukej, kako smo krenuli, za koji dan ce tu da me oslovljavaju po imenu - nije problem, svidja mi se.
Pitam tu Aminu sto mi ne rece da dodjem ja tu peske, da se muz ne cima, a kaze ona: a, ne, ne, sto ti da se cimas!?
- Ali, nije cimanje, to je samo preko reke, 10 minuta max.
- Ne, ne. Posto znam sta jedes a sta ne, nisam imala vremena da spremam veceru, a znam da ovde ima svega i onda mozes da pojedes i ti nesto.

Ok, da li je potrebno da kazem opet koliki su gotivci i carevi?!
Jelte, ja sam njoj jos prosle nedelje najavila da necu vecerati sad neko vreme sa njima zbog posta (inace, nesto sam ove godine bila u fazonu da postim Bozicni post i, eto, pocela sam) i da nema potrebe da se cima oko toga - kafa i voda i ja sam srecna. Ali, ne, neeeeeee, kao sto se i da primetiti. I, tu dok ja jedem voce i salatice i grilovano povrce, vadi ona parce papira; napravila je spisak hrane, prema svom shvatanju posta, pa da proveri sa mnom da li je nesto zeznula ili je ok pa da sprema veceru sledece nedelje ona.

Mislim da je i vise nego jasno zasto ih obozavam...

Tu klinkica, Amina i ja pricamo engleski i vezbamo neke recenice, cale igra igrice na telefonu i blejka - danas je bio na sluzbenom putu, deset sati u autu...
Vreme je da idemo kucama, bacim pogled na sat, imam prevoz i dalje. Superiska - predjem samo ulicu i tu mi je stanica, bas preko puta hotela. Kazem ja njima da cu ja basom gajbi, kad ce t njih oboje: No, no, no! I, naravno, tu me je cale i kuci vratio.... Iako je proveo celi dan u autu, nije ga mrzelo.

Eto... Jos jednom - ja njih obozavam.
Carevi su.

Poslovna vecera na kineski nacin

Sedim sad nesto i razmisljam.... Ovih nekoliko proteklih dana je bila totalna ludnica - i to u najpozitivnijem smislu mogucem; sef je bio u poseti, upoznala sam goooomilu stranaca gotivaca, pocela da drzim jos privatnih casova, rekla sefu da bih bila veoma hepi da ostanem u kompaniji i sledece godine, jela jagode u novembru, ananasu cena i dalje super i tako dalje.

Pa da pocnem od pocetka. Sef. Sef je ono divno (ili ne toliko divno) bice koje ti svaki mesec daje platu (ili ne). Na svu moju srecu, moj sef je divno stvorenje sa kojim sam svih ovih meseci komunicirala samo mejlom. Dosla sam u Kinu, sa njim i dalje samo mejl jer je on u Kanadi. Zvanicno, ja radim za Kanadjane. U Kini. Iz Srbije sam. Volim japanske motore. I egzoticne kafe. Elem, pocetkom oktobra, sef nas je obavestio da ce sredinom novembra za Kinu pa ce nas i posetiti ovde. I, tu se izdogovaramo mi, Daren i ja, za veceru sa sefom isti dan kad stigne u nase malo 'misto' - da se upoznamo, prozborimo koju i jednostavno, da znamo za koga radimo. Restoran u koji idemo, nalazi se bas preko puta skole. Milina. Treba nam celih 3 minuta da stignemo tamo, i to peske. Dolazimo do hotela u kom je restoran, malo smo poranili. Sedamo u predvorje hotela, i cekamo... Kaze Daren, ima da se nacekamo mi samo tako. Kinezi su poznati po tome da kasne. Svi. Nije proslo 10 minuta, evo ga sef stize. Kad nas je video, kao da je video familiju (ali ne ONU familiju vec onu koju zaista voli i gotivi) - ostavlja kofere na samom ulazu u hotel i dolazi do nas, izgrli nas i izljubi. Konacno nas vidi uzivo, pa mu je drago. A, da... Nekoliko dana do te vecere smo Daren i ja mozgali sta da kupimo sefu kao poklon dobrodoslice. Sve ideje padose u vodu. Osim jedne. Alkohol, pa nego kako. Kupismo mu flasu nekog njihovog pirincanog vina.
Pozdravismo se mi tu sa njim, i kaze on, pa sto niste gore? Svi ostali su vec stigli. Mi u soku - opet - da li je moguce da su dosli i pre vremena!?
Dolazimo na sprat, u restoran i zaticemo sve ostale vec zaista tu. Kad kazem ostale, to su sekretar skole koji je zaduzen za nas strance profesore i tu je jos nekoliko kineskih saradnika iz drugih skola sa kojima sef saradjuje. Ja - jedina nasminkana. I, da - jedino zensko tu. I jedina koja i dalje ne prica kineski. Tu nas upoznase sa svima, jedino ime koje sam posle svih rukovanja zapamtila je moje, svi se smeskamo jedni drugima i odma' sedamo za sto i eto konobarice. Zanimljivo je da je restoran ceo u fazonu zasebnih soba, tako da mozes da poslujes ili radis nesto drugo bez da te bilo ko ometa. Seli smo i ja sad lepo ocekujem kako ti ide kod nas, narucimo pice, pa prodje pola sata, stize i klopa, pa jedemo mi tu nekih sat, dva pa tek onda kafica pa da idemo kuci. A, neces taj film ovde gledati... Seli smo, dosla je konobarica, jelte, narucili smo, u roku od deset minuta sve je bilo na stolu i svi se bacise kao iz gladne godine na klopu. Ja gledam i ne verujem. Sto se pica tice, pice donosis svoje. Na svu srecu, mi doneli to vino, a i ovi saradnici doneli kao neku rakiju. Konobarica iznese casice za rakiju, i tu oni nasuse za sve nas. E, sad krece drama; kako im objasniti da ja ne pijem alkohol.. Jeeeeeedva nekako. Sef se zrtvovao, pa je pio i za mene. Sekretar je objasnjvao, posle 4. casice rakije, kako je u mladosti gledao 'Valter brani Sarajevo' i kako je Tito bio car. I, uz sve to, 6 puta me je pitao hocu li da ode da mi kupi pivo kad vec ne pijem alkohol (?!). Da li je potrebno reci da su posle sedme zdravice vec svi bili poprilicno ukrstili ocima i samo su se smeskali i nastavljali da jedu. Ja sam lepo izvrdavala situaciju recenicom - ne pijem, ali sam lepa, dovoljno je to. Ha ha ha, he he he - svi se smeju, ok, dobro je. Jos nesto.... Ne mozes samo da sednes za sto na ovakvoj veceri, gde se tebi svidi; ne, neeeee, ima da sednes gde ti glavna osoba (u ovom slucaju moj sef) kaze da ces da sedis. Imaju oni tu sto nekih formalnosti koje ispustuju... I, zavrsi se vecera, ja sad mislim, ok, sad cemo sedeti nekih sat vremena, caskati, uzivati kad ono - vaaaaaazi. Zapalise po cigaru, tri minuta kasnije, sef ustaje, ajmo. Dovidjenja, hvala, vidimo se sutra.
Inace, Kina je obecana zemlja. Ovo vidimo se sutra se u 99 posto slucajeva NIKAD ne dogodi. Savrsena zemlja za nas kojima je vidimo se sutra, ae pijemo kafu ovih dana, javi se kad si fri pa idemo na kafu vise uzrecica nego zaista recenica sa namerom ostvarivanja pomenutog sadrzaja (ok, osim kad su neki ljudi u pitanju i kad mi nije tesko ni da u celoj frci oko vize, vadjenja krvi po n-ti put i jurcanja dokumenata nadjem vremena da uzivam sa njim(a)).
Sutradan, od dogovorenih vidimo se u skoli, dolazimo vam na cas da vidimo kako vam je sa klincima, rucamo zajedno svi, i na veceru idemo zajedno svi mi, desilo se samo da smo na veceru otisli sef, Daren i ja, sto ce se i ispostaviti kao super vece jer smo se ispricali sa sefom i malo razradjivali planove za dalje. A da... Tu je sef rekao kako treba da mi lepo dodje decko (koji crni decko) i ostane kod mene bar nekih 2, 3 meseca - cisto da imam nekog svog tu. Hvala ti, sefe, sto si car najveci na svetu.

A sad malo o drustvenom zivotu jedne profesorke u Kini. Svakim danom (a, evo, bas danas je tri meseca kako sam ovde) je sve zanimljivije i zanimljivije; sticajem okolnosti i poznanstava, upoznah gomilu stranaca koji rade ovde ili studiraju i sad kad god idem do Starbaksa, samo pustim poruku na grupni cet i uvek neko dodje da kafenisemo. Osim kad me mrzi i kad hocu kafu da popijem sama.

Inace, sve vise i vise vremena provodim i sa svojom kineskom porodicom - porodicom gde klinkicu ucim engleski. Dosli smo do te tacke da sam dobila svoje papuce i da me vise ne pitaju hocu li da veceram sa njima vec imam svoje mesto za stolom i tanjir se odmah i za mene postavlja. I, da. Majka me vodi u klabing i na kafe sa svojim drugaricama, a ovih dana cu ici i na tenis. Ko zna, mozda se ispostavi da sam skriveni talenat.

Zivot u Kini je sve samo ne monoton.

Kino, volim te.

Brodovi su kao droga - ili se navuces odma' ili ti je mnogo los trip i nikad vise

Moj brodski zivot - kratko i jasno:

Work Hard Play Harder!

Ja sam se na prvi brod ukrcala pocetkom avgusta. I, sam taj odlazak iz Srbije je bio iskustvo za sebe. Kako neki znaju, ja sam aplicirala u isto vreme i za brod i za stjuardesu Katar Ervejza i nekih desetak dana posto sam dosla na brod, dobila sam mejl od Katara da sam dobila posao i kod njih! Kao sto vec sad znate iz predjasnjih postova, ostala sam na brodu i - nije mi zao. Naravno, svi mi preispitujemo svoje odluke i imamo momente sta bi bilo da je bilo, sta bi bilo da sam otisla za Katar, da su ranije poslali mejl, da sam morala da biram... Zapravo, kad se prisetim sad, ja sam samo bila u fazonu - ako mi jave u isto vreme, pa upucacu se jer necu znati sta da izaberem i tek onda ce biti jos teze.
Sa letenjem nisam raskrstila (iako jos nisam ni pocela), mozda se opet prijavim, ili za poziciju onog koji ih obucava kako da budu fine, divne i slatke - nikad se ne zna, videcemo.
Za sad, ono sto sigurno znam je da cu da putujem, putujem i putujem, da se selim bar jednom u godinu, dve i da ostvarujem sve svoje najludje snove i planove. A, imam ih puno - i snova i planova.

I, tako sam se ja ukrcala na brod u Majamiju. Sam let do Majamija je prica za sebe - upoznas uvek nekog zanimljivog, vreme ti proleti. Ili, ako si ja, uglavnom spavas sve vreme. Onda se desi omanja oluja pa ne mozes da sletis u Njujork na vreme, pa propustis let za Majami, pa noc provedes u hotelu, pa se mucis sa torbom koja ima manje od 20 kg, ali je ipak cimanje da je nosis. Doduse, tu naucis da ces kupiti kofer sa tockicima i biti prava dama kad se budes vracala kuci - i to i uradis kasnije.
Prvi susret sa brodom je neopisiv - neki miks straha od neocekivanog, uzbudjenja zbog neceg novog i postovanja tog ooooogromnog plutajuceg hotela. Moj prvi brod je bio za oko 1200 clanova posade i cini mi se oko 3000 gostiju.
Kroz nekih mesec dana skontas da znas svakog clana posade - ne po imenu, ali likove znas vrlo dobro. Mada, moja pozicija je to na neki nacin i zahtevala i doprinela tome.
Ja sam od samog starta znala na koju poziciju hocu da idem - i to sve zahvaljujuci mom 'muzu' na brodu (Zena te voli najvise na svetu!), Luki, koji mi je zapravo i predlozio tu poziciju. Zauvek cu se secati tog dopisivanja jer je njegova recenica bila, posto sam odgovorila da i dalje radim u srednjoj skoli, nesto kao: Ma, da se manes ti te skole, imam ja posao za tebe ovde pravi.
Moj posao je da drzim obuke clanovima posade (sve sto treba da znaju o zivotu na brodu kad dodju, bezbednosti i ostalom), ucim ih engleskom (zvanicno, postoji nivo koji moras imati - nezvanicno, dolaze ljudi koji znaju Jes i Nou jedino) i vodam goste koji su spremni da plate fine parice za to po brodu i pricam im nekih 3 sata o zivotu na brodu, sta je sta i upoznajem ih sa bitnim ljudima na brodu. U svim aspektima mog posla, mogu slobodno da kazem i bez trunke lazne skromnosti - bila sam car. Gosti su me toliko obozavali da sam redovno dobijala pohvale na anketi koji im se clan posade dopao i zasto. Jednostavno, tu je bitno imati svoj uvezbani monolog i fore koje ces im prodavati - a meni je to islo od ruke. I, super je kad ti je grupa gostiju zanimljiva i kad su pricljivi i pitaju te svasta - kad cute, onda se smoris i sam sa sobom pricas non stop.

Zivot na prvom brodu mi je bio zanimljiv i, tad sam mislila, malo naporan jer sam tad bila i na obuci za svoj posao - tj. tu istovremeno i radis i ucis. Prvi put gledas kako neko drugi drzi obuku, sledeca je tvoja. Odma' oni lepo tebe bace u vatru i ucis se poslu kroz praksu. Pametno je to - i mnogo efektnije i, da, stresnije ali i zanimljivije. Ovde sam imala uskladjen raspored, i uvek sam znala svoje radno vreme - imala i vise nego dovoljno vremena za sebe i provode i zezanje. Ipak, bilo nas je tri u kancelariji - a inace je dvoje. Direktno nadredjena mi je bila carica, koleginica isto tako. Sef - Englez sarkastican koliko i ja, i i danas smo drugari! Kapetan je bio divan, kao i ostali bitniji ljudi na brodu.

Pocetkom oktobra, cini mi se, dobijam svoj brod i op, odlazim u Tampu. Odlicno je to sto sam imala dve noci u hotelu, a svi koji smo na brodovima znamo sta to znaci - oooogroman krevet i normalno kupatilo.
Na brodu, jelte, samo top menadzment i neke bitnije pozicije imaju svoje kabine. Mi ostali smrtnici, mi delimo kabinu - dvoje u jednoj. Ako si staff, onda imas tu privilegiju da imas i svoje kupatilo. Ako nisi, jedno kupatilo je na cetiri osobe. Tako da, ja nesto i ne mogu previse da kukam - imala sam svoje kupatilo, svoju spremacicu i bilo mi je skroz okej.
Drugi brod, na kom cu ostati do kraja ugovora, bio je manji i ocekivala sam manje posla i manje cimanja. Medjutim! Ispostavice se da je to jedan od najgorih brodova jer su svi pomalo ludi i puni sebe i svako je na svoju ruku... Znaci, ne zna se ko pije ko placa, a sve mora biti odradjeno perfektno i na vreme. Kad sam dosla na brod, samo sto nisam pocela odmah da placem - nedostajalo mi je sve sa prvog. Kasnije, kroz nekoliko dana, naviknes se... Na sve. Uhodas se polako i peglas svoju pricu. Najbitniji momenat je bio kad mi je dosla nova sefica - najdivnija Juznoafrikanka na celom svetu, sarkasticna i nenormalna koliko i ja i isto toliko i odgovorna. Njoj sam do neba zahvalna jer je imala puno poverenje u mene, znala je sta sam sve sposobna da odradim i nikad me nije proveravala. Doduse, isto tako, ja sam to umela da cenim pa sam uvek davala i vise od svog maksimuma. A, na ovom brodu je to itekako bilo neophodno jer smo imale uglavnom nesposobne saradnike gde sam ja, na primer, morala i Fotosop da naucim i kako se prave posteri i svasta nesto...
Sam posao je bio naporan, psihicki uglavnom. Fizicki - najteze sto sam podigla, mislim da je to laptop. Eventualno nekad ako nesto treba da se premesti, stolice i stolovi, i to je to. Naporna strana posla je bila kompnikacija sa svim nivoima menadzmenta jer, kao sto rekoh, svako je prica za sebe, moras znati kako kome da pridjes, kako da se obracas, koliko druzeljubiv da budes. Sve to mora da bude do najsitinijih detalja promisljeno i smisljeno. I ovde sam imala tu srecu da me top menadzment voli i da matori Italijani koji su bili u vrhu obozavaju cinjenicu da pricam italijanski, da znam da kuvam i da se zovem kao neka njihova pevacica od pre milion godina. Meni super. Sta god mi treba, oni mi pomognu - na brodu, nije bitno sta znas vec koga znas.
Koga znas i sa kim se druzis - moj drugar iz bekstejdza je bio toliko divan da mi je, zbog mog kukanja kako mi je tv u sobi krs, 'dodelio' tv koji je bio namenjen za kabine za goste. Tako sam ja uzivala uz imanje ogromnog tv-a koji nisam nesto preterano ni gledala jer nisam imala vremena. Ali, neka! Nek on meni stoji tu!
Posao kao posao... Svaki dan. Na ovom brodu nisam imala slobodan dan jer je bio mnoooogo komplikovan brod, i imali smo i koledz gde je posao bio jos obimniji, ali iskreno - nije mi to ni smetalo jer sam gotivila seficu i uvek sam ostajala duze kako bih njoj olaksala i kako bi ona brze sve zavrsila. A, da. Ona me je navukla na Pandoru. Imale smo taj ritual, koja ide napolje, ide u Pandoru i obema kupuje po privezak za narukvicu. Svaki put! Svaki!
Isto tako, znalo se... Koja druga dolazi na obuku, ona donosi kafu onoj koja je morala da porani i bude prva. Nekad smo pile i po 5, 6 kafa dnevno jer je to bio izgovor da idemo na sprat, izadjemo iz kancelarije, i malo prozujimo po delu za goste.
Da, kad si staff, imas i tu privilegiju - da blejis gde i gosti, i onda ti ta kafa dodje kao opustanje i pored toga sto te gosti pitaju 6 miliona glupkastih pitanja. Cutis, smeskas se i uzivas - a, ponekad se desi i da je neko od njih totalni gotivac pa ti bude i zanimljivo!
Kad nisam radila, uzivala sam maksimalno - kad sam na brodu, onda je to bilo zezanje sa drustvom, kad sam na kopnu, Strbaks, internet, soping, Pandora... Intrnet! Mnogo bitna stavka u zivotu nas na brodu - to ti je jedina veza sa stvarnim svetom, i onda svaku priliku i koristis da komuniciras sa svojima ili vidis sta je novo tamo gde nisi.
Praznici, Bozic i NG, su na brodu vreme totalnog ludila i zezanja - mi tad nismo imale nikakve obuke, samo smo visile u kancelariji i uglavnom smo setkale po brodu i zezale se.
Doduse, meni je i u opisu posla bilo da budem svuda po brodu, da me svi clanovi znaju i da sam druzeljubima - nije mi tesko palo!
Samo 'skidanje sa broda', u februaru, bilo je sa mnogo suza seficinih i mojih. Dobila je kretena da mene zameni, lika koji je nesposoban i malo zadrt, pa je jos i teze pala cinjenica da ja odlazim.
Sa njom bih uvek rado radila - i, da sam znala da cu opet raditi sa njom, vratila bih se na brod sigurno. Nisam se vratila jer nisu hteli da me unaprede, a samim tim bih morala opet da delim kabinu sa nekim, a meni se to nikako nije mililo - posebno jer su vec pocela politicarenja u glavnom ofisu na kopnu, pa su poceli da zaposljavaju neke koji nemaju mozga i ne razmisljaju o poslu, ali otprilike umeju samo da kazu Jes, bos. Ako me razumete... I zato sam resila da se necu vratiti - jok, jok.
Moj dolazak u Bg je tek posebna prica - niko nije znao da dolazim jer nikome nisam ni rekla! Svima sam pricala, da, da, eto me u martu! Svi su hteli da me ubiju zbog iznenadjenja, ali su bili i presrecni! Moj buraz, moj tebrica, ostalo drustvo, roditelji... Onda, dodjes u Srb, sednes sa njima zeljan da slusas o normalnom zivotu a oni te odmah pitaju da im pricas kako ti je bilo. Tebi dosta broda u tom trenutku, hoces normalnost, njima normalnost dosadila, hoce da cuju o tvojim avanturama na drugom kraju sveta. Kad si na brodu, nedostaje ti kuca. Grad. Sve. Kad dodjes, treci dan si vec smoren i vec ti postaje monotono. Treba ti nesto novo. Neki plan akcije, ludila, nesto. Ja... Ostala u BG malo duze, imala savrsen odmor od 6 meseci gde bukvalno nista radila nisam (osim ispijanja kafa svaaaaki dan) i otisla sam za Kinu. Avgust opet. Da li sam se pokajala? NITI JEDNOM. Azija! Ko jednom proba, uvek ce se vracati ovde - ako odmah ne ostane! Aziju volim sad otprilike koliko i Nutelu! A svi znamo koliko volim Nutelicu...

Broda se uvek rado setim, i svih dogodovstina - a, bilo ih je za neki kraci roman, to garantujem! Brodovi su mi uvek opcija, i rado cu im se vratiti ali samo na bolju poziciju - i da imam svoju kabinu, i bolju platu i da mogu jos vise da uzivam. Oooo da. Brodovi su super. Ako umes. I ako znas ljude. Ili bar ako znas kako da im se uvuces pod kozu. Mada, neke odluce da im je lakse da im se uvuku u krevet... Toga je na brodu puno... Postujem. Svako bira za sebe. Neki se boje samoce, neki zele bolji zivot na brodu. Svako nadje svoju zanimaciju i svoj put do uspeha - kakav god on bio, i put i uspeh.

Nekom sledecom prilikom, pisacu i o tim neki danima i ljudima. Za sad, dosta o brodovima. Ovde u Kini mi je stigla jesen. Uh... Nedostaju mi Karibi sad jos vise!

Ćao ć. Odoh da kuvam caj.

Sasvim (ne)obican dan voljene i cenjene profesorke engleskog u Kini

Najkrace receno - Dabogda mi svi dani ovakvi bili!

Elem, pre nekoliko dana, moj ortak Majk (kineski profa engleskog - oooo, da, znam koliko ovo smesno zvuci) mi saopsti da su matorci jednog klinca iz razreda izrazili zelju da me upoznaju i da idemo svi na veceru. I, tu on kaze, subota vece je u planu. Ja, kao i obicno (kafanski covek, sta cu, ne umem da kazem ne kad je kafana u pitanju), odma' pitam u koliko sati, sto znaci da.
Kaze on oko devet. Mislim se, savrseno. U toku dana imam privatni cas, taman stizem sve.
Juce mi on kaze da ipak idemo ranije, oko sedam. Opet se mislim, superiska - cas zavrsavam do tad sigurno, iako jos ne znam kad je, ali znam da je popodne.
Jutros ja lepo zakazujem cas za pola 5, taman zavrsim do pola 6, stizem kuci do pola sedam, oooodlicno mi prolazno vreme.
Majk mi salje poruku u medjuvremenu, nalazimo se ispred skole u 6 i 20.
Ma, daaaaaaaaaaaaaaaaaaaaj. Kineska posla!!! Pomeraju vreme kako njima odgovara, mislem se, ali opet, ok stizem, sve super.

Jutro subotnje pravo - kafa i dorucak u krevetu i gledanje nekoliko epizoda serija na kompu. Sta drugo kad je vreme nikakvo. To je veoma zanimljivo ovde.... Juce dan kao iz bajke, suncan i topao i divan, a danas pravi novembarski - da nalozis vatru, sednes ispred sporeta i obujes vunene carape pre svega toga.

Inace, vec mi je zivot ovde postao skroz normalan. Juce opet u Starbaks na kafu, setnjica po gradu - jelte, nije se radilo juce, pa sam mogla da uzivam i vise nego inace.
Krecem na cas.
Izlazim iz dvorista, sad treba da na'vatam taksi jer prvi put idem na taj cas i ne znam gde oni zive, a taksisti samo lepo pokazem tekst na kineskom i mirna sam. Sledeci put, opustenicja busom.
Treci taksi ide u tom pravcu, super. A, da. Ovde taksi nije kao kod nas ili bilo gde drugde. Ovde taksista skuplja putnike usput. Ne zanima njega gde ti hoces da ides vec ce da te primi u auto ako ides u njegovom pravcu. To mi je bilo poprilicno sokantno, ali ljudi hoce da zarade vise - razumem i to.
Sedam u taksi, vozimo se, vozimo... Guzva u gradu... Ok, subota je, ljudi krenuli da uzivaju, a malo je to i spic - skoro pa 4.
Dolazim do ispred zgrade, placam taksisti, saljem poruku da sam stigla i cekam da majka (inace koju znam samo preko poruka jer idem po preporuci svog drugara koji je savetnik strancima u bolnicama) izadje iz kompleksa zgrada po mene. Razgledam malo okolinu i kontam da je to poprilicno bogat kraj; tik uz reku, zgrade su sve u staklu, mirno je i tiho, naravno da svi imaju svoje garaze, portire i sve sto mozete zamisliti.
Pet minuta kasnije, stizu majka i klinkica koju cu da ucim engleski - obe su divna stvorenja. Inace, mala je velika teniska nada i planiraju da se sele u Francusku kako bi ona imala bolje uslove za treniranje. U stanu nas docekuje otac, kuva caj i mnogo su svi ljubazni.
Cas upoznavanja k'o i svaki drugi prvi cas - upoznajemo se, osnove prelazimo da vidim koliko ona zna i koji je nivo, uzivam uz caj... Opa, proslo pola 6 - sve mi izgleda da cu zakasniti za 6 i 20. Tu, uz mnoooooogo izvinjavanja, odbijam da ostanem sa njima na veceri i obecavam da cu sledeci put rado prihvatiti poziv i obuvam se da krenem. Tu mi placaju za taj cas i dobijam avans za jos 9 casova - da se oni osiguraju da cu ja ostati sa njima jer im se mnogo svidjam. Znaci, da rezimiramo - tu bivam placena za 9 casova unapred!!! Ja ostala i zatecena i bez teksta i odusevljenja u isto vreme. Carski.
Ok, prate me do kapije, tu mi majka obecava da ce da me uci da sviram klavir i igram tenis ako zelim - samo kako bi ona mogla da kaze da ima drugaricu strankinju i da moze malo da vezba svoj engleski. Mislim se - Kino, ja te obozavam!
Hvatam taksi, dolazim ispred skole u 6 i 19, klinac me vec ceka tu sa roditeljima - upoznajemo se, oni engleski ne znaju, ja na kineskom znam jos uvek maltene samo da se smeskam.
Dolazi i Majk sa svojom zenom, sedamo u auto (ok, nije auto nego dzip sav u kozi, ekranima na sedistima i milion dugmica) i krecemo ka kafani.
Tu saznajem da je veceras tamo i muzika uzivo i da sviraju Spanci. Ispostavice se da su ipak u pitanju Argentinci, ali svejedno - ja se radujem jer svi stranci su moji prijatelji i neko s kim mozes da pricas malo normalnog engleskog a ne da uproscavas sve.
Kafana se nalazi u ekskluzivnom kompleksu restorana, kafica i klubova koji su smesteni u ono sto je nekada bila fabrika lekova; mnoooogo je dobar trip jer je sve u cigli i kamenu i unutra je kao iz srednjeg veka. Ni k od kineskog tradicionalnog stila gde dominira crvena boja i zlatni detalji.
Naravno, ceka nas najbolji sto i naravno odmah svi dolaze da se jave i da nas posluze.
Ubrzo dolaze i muzicari da se upoznaju sa nama, mladi bracni par iz Argentine - i, mnoooogo su divni! Ona peva, on svira gitaru. Odose ubrzo jer pocinju za 2 minuta prvi set pesama.
Ok, sad treba naruciti klopu. Tu me Majk pita sta bih da jedem, ja kazem meso i povrce, oni narucuju; samo cu reci da su se za stolom nasle pica, 2 vrste testenine, mnooogo krompira na sto nacina, rize, kobasica u fazonu Oktobarfesta, zelena salata sa mnooogo dresinga, malo neke cudno spremljene piletine i sacica neceg slicnog blitvi.
Sve je bilo preukusno - bar ono sto sam probala.
Tu klopamo, zezamo se, oni se smeskaju meni, ja se smeskam njima; pauza za muzicare, evo ih opet za nas sto, nastavljamo pricu. Tu im ja kazem da pricam i spanski i njihovoj sreci kraja nema - konacno neko s kim mogu na svom jeziku, a ja srecna kao kuce jer cu opet pricati spanski, a od broda ga nisam koristila.
A, da. Kinezi piju pivo skoro koliko i Srbi! Ostadosmo mi tu do nekih jedan posle ponoci. Jao, da! Ispostavice se da je posle ponoci matorcima klinca 18 godina braka, pa smo im tu i cestitali i muzicari su im posvetili jednu pesmu posle ponoci, iako su vec bili zavrsili za to vece.
Krecemo nazad kuci, u autu kao u kosnici - svako svoju pricu prica, kineski i engleski zajedno. Jadni Majk sedi izmedju zena i cuti i trpi dok mi vristimo od smeha jer je mnogo ludo videti kako se sporazumevamo uz jezicku barijeru!
Dosla sam, evo, u stan, ukljucila grejanje, sedim vec neko vreme pre nego cu otkucati ovaj post i razmisljam koliko sam ja srecno stvorenje i koliko je meni dobro!
Da... Definitivno - dabogda mi bio svaki dan ovakav!!!!!!!!!! :)