Brodovi su kao droga - ili se navuces odma' ili ti je mnogo los trip i nikad vise

Moj brodski zivot - kratko i jasno:

Work Hard Play Harder!

Ja sam se na prvi brod ukrcala pocetkom avgusta. I, sam taj odlazak iz Srbije je bio iskustvo za sebe. Kako neki znaju, ja sam aplicirala u isto vreme i za brod i za stjuardesu Katar Ervejza i nekih desetak dana posto sam dosla na brod, dobila sam mejl od Katara da sam dobila posao i kod njih! Kao sto vec sad znate iz predjasnjih postova, ostala sam na brodu i - nije mi zao. Naravno, svi mi preispitujemo svoje odluke i imamo momente sta bi bilo da je bilo, sta bi bilo da sam otisla za Katar, da su ranije poslali mejl, da sam morala da biram... Zapravo, kad se prisetim sad, ja sam samo bila u fazonu - ako mi jave u isto vreme, pa upucacu se jer necu znati sta da izaberem i tek onda ce biti jos teze.
Sa letenjem nisam raskrstila (iako jos nisam ni pocela), mozda se opet prijavim, ili za poziciju onog koji ih obucava kako da budu fine, divne i slatke - nikad se ne zna, videcemo.
Za sad, ono sto sigurno znam je da cu da putujem, putujem i putujem, da se selim bar jednom u godinu, dve i da ostvarujem sve svoje najludje snove i planove. A, imam ih puno - i snova i planova.

I, tako sam se ja ukrcala na brod u Majamiju. Sam let do Majamija je prica za sebe - upoznas uvek nekog zanimljivog, vreme ti proleti. Ili, ako si ja, uglavnom spavas sve vreme. Onda se desi omanja oluja pa ne mozes da sletis u Njujork na vreme, pa propustis let za Majami, pa noc provedes u hotelu, pa se mucis sa torbom koja ima manje od 20 kg, ali je ipak cimanje da je nosis. Doduse, tu naucis da ces kupiti kofer sa tockicima i biti prava dama kad se budes vracala kuci - i to i uradis kasnije.
Prvi susret sa brodom je neopisiv - neki miks straha od neocekivanog, uzbudjenja zbog neceg novog i postovanja tog ooooogromnog plutajuceg hotela. Moj prvi brod je bio za oko 1200 clanova posade i cini mi se oko 3000 gostiju.
Kroz nekih mesec dana skontas da znas svakog clana posade - ne po imenu, ali likove znas vrlo dobro. Mada, moja pozicija je to na neki nacin i zahtevala i doprinela tome.
Ja sam od samog starta znala na koju poziciju hocu da idem - i to sve zahvaljujuci mom 'muzu' na brodu (Zena te voli najvise na svetu!), Luki, koji mi je zapravo i predlozio tu poziciju. Zauvek cu se secati tog dopisivanja jer je njegova recenica bila, posto sam odgovorila da i dalje radim u srednjoj skoli, nesto kao: Ma, da se manes ti te skole, imam ja posao za tebe ovde pravi.
Moj posao je da drzim obuke clanovima posade (sve sto treba da znaju o zivotu na brodu kad dodju, bezbednosti i ostalom), ucim ih engleskom (zvanicno, postoji nivo koji moras imati - nezvanicno, dolaze ljudi koji znaju Jes i Nou jedino) i vodam goste koji su spremni da plate fine parice za to po brodu i pricam im nekih 3 sata o zivotu na brodu, sta je sta i upoznajem ih sa bitnim ljudima na brodu. U svim aspektima mog posla, mogu slobodno da kazem i bez trunke lazne skromnosti - bila sam car. Gosti su me toliko obozavali da sam redovno dobijala pohvale na anketi koji im se clan posade dopao i zasto. Jednostavno, tu je bitno imati svoj uvezbani monolog i fore koje ces im prodavati - a meni je to islo od ruke. I, super je kad ti je grupa gostiju zanimljiva i kad su pricljivi i pitaju te svasta - kad cute, onda se smoris i sam sa sobom pricas non stop.

Zivot na prvom brodu mi je bio zanimljiv i, tad sam mislila, malo naporan jer sam tad bila i na obuci za svoj posao - tj. tu istovremeno i radis i ucis. Prvi put gledas kako neko drugi drzi obuku, sledeca je tvoja. Odma' oni lepo tebe bace u vatru i ucis se poslu kroz praksu. Pametno je to - i mnogo efektnije i, da, stresnije ali i zanimljivije. Ovde sam imala uskladjen raspored, i uvek sam znala svoje radno vreme - imala i vise nego dovoljno vremena za sebe i provode i zezanje. Ipak, bilo nas je tri u kancelariji - a inace je dvoje. Direktno nadredjena mi je bila carica, koleginica isto tako. Sef - Englez sarkastican koliko i ja, i i danas smo drugari! Kapetan je bio divan, kao i ostali bitniji ljudi na brodu.

Pocetkom oktobra, cini mi se, dobijam svoj brod i op, odlazim u Tampu. Odlicno je to sto sam imala dve noci u hotelu, a svi koji smo na brodovima znamo sta to znaci - oooogroman krevet i normalno kupatilo.
Na brodu, jelte, samo top menadzment i neke bitnije pozicije imaju svoje kabine. Mi ostali smrtnici, mi delimo kabinu - dvoje u jednoj. Ako si staff, onda imas tu privilegiju da imas i svoje kupatilo. Ako nisi, jedno kupatilo je na cetiri osobe. Tako da, ja nesto i ne mogu previse da kukam - imala sam svoje kupatilo, svoju spremacicu i bilo mi je skroz okej.
Drugi brod, na kom cu ostati do kraja ugovora, bio je manji i ocekivala sam manje posla i manje cimanja. Medjutim! Ispostavice se da je to jedan od najgorih brodova jer su svi pomalo ludi i puni sebe i svako je na svoju ruku... Znaci, ne zna se ko pije ko placa, a sve mora biti odradjeno perfektno i na vreme. Kad sam dosla na brod, samo sto nisam pocela odmah da placem - nedostajalo mi je sve sa prvog. Kasnije, kroz nekoliko dana, naviknes se... Na sve. Uhodas se polako i peglas svoju pricu. Najbitniji momenat je bio kad mi je dosla nova sefica - najdivnija Juznoafrikanka na celom svetu, sarkasticna i nenormalna koliko i ja i isto toliko i odgovorna. Njoj sam do neba zahvalna jer je imala puno poverenje u mene, znala je sta sam sve sposobna da odradim i nikad me nije proveravala. Doduse, isto tako, ja sam to umela da cenim pa sam uvek davala i vise od svog maksimuma. A, na ovom brodu je to itekako bilo neophodno jer smo imale uglavnom nesposobne saradnike gde sam ja, na primer, morala i Fotosop da naucim i kako se prave posteri i svasta nesto...
Sam posao je bio naporan, psihicki uglavnom. Fizicki - najteze sto sam podigla, mislim da je to laptop. Eventualno nekad ako nesto treba da se premesti, stolice i stolovi, i to je to. Naporna strana posla je bila kompnikacija sa svim nivoima menadzmenta jer, kao sto rekoh, svako je prica za sebe, moras znati kako kome da pridjes, kako da se obracas, koliko druzeljubiv da budes. Sve to mora da bude do najsitinijih detalja promisljeno i smisljeno. I ovde sam imala tu srecu da me top menadzment voli i da matori Italijani koji su bili u vrhu obozavaju cinjenicu da pricam italijanski, da znam da kuvam i da se zovem kao neka njihova pevacica od pre milion godina. Meni super. Sta god mi treba, oni mi pomognu - na brodu, nije bitno sta znas vec koga znas.
Koga znas i sa kim se druzis - moj drugar iz bekstejdza je bio toliko divan da mi je, zbog mog kukanja kako mi je tv u sobi krs, 'dodelio' tv koji je bio namenjen za kabine za goste. Tako sam ja uzivala uz imanje ogromnog tv-a koji nisam nesto preterano ni gledala jer nisam imala vremena. Ali, neka! Nek on meni stoji tu!
Posao kao posao... Svaki dan. Na ovom brodu nisam imala slobodan dan jer je bio mnoooogo komplikovan brod, i imali smo i koledz gde je posao bio jos obimniji, ali iskreno - nije mi to ni smetalo jer sam gotivila seficu i uvek sam ostajala duze kako bih njoj olaksala i kako bi ona brze sve zavrsila. A, da. Ona me je navukla na Pandoru. Imale smo taj ritual, koja ide napolje, ide u Pandoru i obema kupuje po privezak za narukvicu. Svaki put! Svaki!
Isto tako, znalo se... Koja druga dolazi na obuku, ona donosi kafu onoj koja je morala da porani i bude prva. Nekad smo pile i po 5, 6 kafa dnevno jer je to bio izgovor da idemo na sprat, izadjemo iz kancelarije, i malo prozujimo po delu za goste.
Da, kad si staff, imas i tu privilegiju - da blejis gde i gosti, i onda ti ta kafa dodje kao opustanje i pored toga sto te gosti pitaju 6 miliona glupkastih pitanja. Cutis, smeskas se i uzivas - a, ponekad se desi i da je neko od njih totalni gotivac pa ti bude i zanimljivo!
Kad nisam radila, uzivala sam maksimalno - kad sam na brodu, onda je to bilo zezanje sa drustvom, kad sam na kopnu, Strbaks, internet, soping, Pandora... Intrnet! Mnogo bitna stavka u zivotu nas na brodu - to ti je jedina veza sa stvarnim svetom, i onda svaku priliku i koristis da komuniciras sa svojima ili vidis sta je novo tamo gde nisi.
Praznici, Bozic i NG, su na brodu vreme totalnog ludila i zezanja - mi tad nismo imale nikakve obuke, samo smo visile u kancelariji i uglavnom smo setkale po brodu i zezale se.
Doduse, meni je i u opisu posla bilo da budem svuda po brodu, da me svi clanovi znaju i da sam druzeljubima - nije mi tesko palo!
Samo 'skidanje sa broda', u februaru, bilo je sa mnogo suza seficinih i mojih. Dobila je kretena da mene zameni, lika koji je nesposoban i malo zadrt, pa je jos i teze pala cinjenica da ja odlazim.
Sa njom bih uvek rado radila - i, da sam znala da cu opet raditi sa njom, vratila bih se na brod sigurno. Nisam se vratila jer nisu hteli da me unaprede, a samim tim bih morala opet da delim kabinu sa nekim, a meni se to nikako nije mililo - posebno jer su vec pocela politicarenja u glavnom ofisu na kopnu, pa su poceli da zaposljavaju neke koji nemaju mozga i ne razmisljaju o poslu, ali otprilike umeju samo da kazu Jes, bos. Ako me razumete... I zato sam resila da se necu vratiti - jok, jok.
Moj dolazak u Bg je tek posebna prica - niko nije znao da dolazim jer nikome nisam ni rekla! Svima sam pricala, da, da, eto me u martu! Svi su hteli da me ubiju zbog iznenadjenja, ali su bili i presrecni! Moj buraz, moj tebrica, ostalo drustvo, roditelji... Onda, dodjes u Srb, sednes sa njima zeljan da slusas o normalnom zivotu a oni te odmah pitaju da im pricas kako ti je bilo. Tebi dosta broda u tom trenutku, hoces normalnost, njima normalnost dosadila, hoce da cuju o tvojim avanturama na drugom kraju sveta. Kad si na brodu, nedostaje ti kuca. Grad. Sve. Kad dodjes, treci dan si vec smoren i vec ti postaje monotono. Treba ti nesto novo. Neki plan akcije, ludila, nesto. Ja... Ostala u BG malo duze, imala savrsen odmor od 6 meseci gde bukvalno nista radila nisam (osim ispijanja kafa svaaaaki dan) i otisla sam za Kinu. Avgust opet. Da li sam se pokajala? NITI JEDNOM. Azija! Ko jednom proba, uvek ce se vracati ovde - ako odmah ne ostane! Aziju volim sad otprilike koliko i Nutelu! A svi znamo koliko volim Nutelicu...

Broda se uvek rado setim, i svih dogodovstina - a, bilo ih je za neki kraci roman, to garantujem! Brodovi su mi uvek opcija, i rado cu im se vratiti ali samo na bolju poziciju - i da imam svoju kabinu, i bolju platu i da mogu jos vise da uzivam. Oooo da. Brodovi su super. Ako umes. I ako znas ljude. Ili bar ako znas kako da im se uvuces pod kozu. Mada, neke odluce da im je lakse da im se uvuku u krevet... Toga je na brodu puno... Postujem. Svako bira za sebe. Neki se boje samoce, neki zele bolji zivot na brodu. Svako nadje svoju zanimaciju i svoj put do uspeha - kakav god on bio, i put i uspeh.

Nekom sledecom prilikom, pisacu i o tim neki danima i ljudima. Za sad, dosta o brodovima. Ovde u Kini mi je stigla jesen. Uh... Nedostaju mi Karibi sad jos vise!

Ćao ć. Odoh da kuvam caj.