Elem, Kinezi se bas i ne razumeju koji je ciji praznik niti zasto se to nesto slavi, i iskreno, boli njih uvo za razlog - bitno je da se slavi! Tako ti meni u sredu majka moje ucenice, Amina, (moja kineska porodica divna) saopsti: Sutra te vodimo na veceru, da jedemo curku posto je tvoj praznik! Ali, ali.... Ma, ok, vaaaaazi se! Posle nekoliko pokusaja objasnjavanja da to nije moj praznik i da to nije praznik svih stranaca vec samo Amera i Kanadjana - odustala sam! Ako ih ne mozes pobediti - a ti im se pridruzi! Ovde se ide logikom - stranac si, to je to.
Dogovor je da ce da me pokupe ispred skole oko 6. Milinica! A, da... Skroz su mi divni i uvek i dodju po mene i vrate me kuci ako idemo negde na veceru ili u provod; da se, zaboga, eto, ja ne cimam po prevozu ili da placam taksi. Taksi koji je, baj d vej, celih dva dolara.
Ok, cetvrtak. Ustajem, pijem kafu i aj na posao. Dorucak nekako ne stignem da pojedem pre skole jer bi to znacilo da moram ranije da ustanem - a, 20 minuta sna ujutru je dragoceno, kao sto svi znamo, pa se to lepo preskoci. Kafa - gotova za 2 minuta i dan moze da pocne!
U skoli klasika... Pitam klince sta je danas jer sam im pricala o tome i op, vidis ti njih, sete se. Tu opet malo pricali o razlogu proslave pomenutog praznika (Jedan je Novica, i dan danas se secam imena Indijanaca... Anglisti iz BG ce razumeti!) i tradiciji u vezi sa istim.
Odradih ja svoju smenu i resim da odem da kupim poklon Amini i njenoj drugarici Sari koja je isto gotivac i sa kojom kafenisemo a bice i ona na veceri. Naravno, sta drugo da im kupim nego po solju za kafu.
U medjuvremenu mi Amina javlja da ce ipak Sara da dodje po mene, ali tek oko pola 7. Moze. Sve moze. Lakse je samo prihvatiti... Naviknes se ovde veoma brzo da je njima tacnost slaba tacka i da samo kuliras.
Pola sedam, ja ispred skole. Oni kasne. Ok, javlja Sara da ce kasniti malo. Nije problem, napolju je toplo pa uzivam. Klinci prolaze, zapitkuju sta radim i klasika pitanja - a gde cu a s kim cu...
Eto i Sare ubrzo, i to sa svojim muzem. Tu jadnog coveka isprozivasmo sto nece da prica engleski i sto je stidljiv.
Krecemo ka drugom gradu, koji je na pola sata autom odavde, jer tamo idemo na veceru - tako kaze Sara. Dolazimo tamo, zove ona Aminu i pocinje da vristi od smeha. Zapravo, vecera je u centru grada - ali, Guijana a ne gde je ona mislila. Okeeeeej, okreci auto i aj nazad.
Prilazimo centru grada, i sad, jedini hotel koji ja znam da je bas bas u centru grada je Seraton. Prilazimo raskrsnici gde je pomenuti, i kaze ona: Ovde idemo.
Ok, vec znam da mi je kineska porodica nevidjeno divna i carska, ali ovo bas nisam ocekivala.
Seraton k'o Seraton - raskos i sjaj, svuda isti i svuda na nivou, ocekivanom, naravno.
Penjemo se u restoran i tu zaticem porodicu moju i jos jednu prijateljicu, Sendi, koja je inace profesor engleskog i gotivac je skroz. Tu mi svi cestitaju 'moj' praznik, ja se zahvaljujem, smeskam i prosto i dalje ne verujem koji su carevi. Sendi - Sendi mi je i poklon kupila; knjigu da ucim njihov jezik (nocna moro, pocela si) i, naravno, bombonjeru jer zna da volim slatkise.
Amina, dusa divna kineska, kaze meni: Ovde sam znala da sluze zapadnjacku hranu, pa smo zato ovde i organizovali.
Sedimo tu, zezamo se, pricamo engleski, svi se trude da pricaju sa mnom; zapravo, bitno im je i da se pokazu i da me pokazu - vidite, vidite, ovo je nasa prijateljica strankinja. To je ovde bitno - da drugi to vide.
Nekoliko sati kasnije, i mnooooogo ukusne hrane kasnije (i kineska klopa je bila, i susi, i piletina, i curetina, i sve vrste mesa, i salatice razne, i kolaci, i sladoled i SVEEEEEE), vreme je da se krece kuci. Naravno, Sara i muz ce me i vratiti kuci - nego kako drugacije.
Tu u autu slusamo Andreu Bocelija, i to na njihovu inicijativu - muz voli njegove pesme; ja se odusevih. Sad se on vec malo opustio, pa poceo i on da 'prica' engleski (vise su to samo reci i jes, jes, ali se bar cima).
Danas, petak, dan kad imam cas sa klinkicom - zna se, dodjem do njih, sednem u kafic ispred zgrade (koji je Aminin), popijem kaficu dok ih sacekam da dodju sa treninga (mala je carica i ogroman teniski talenat) i onda ide vecera pa cas.
Sedim, pijem kafu, salje mi Amina poruku da ce me njen muz pokupiti pa idemo u restoran na veceru; ooooooooookeeeeeeej, nije problem. Samo, sad mi malo cudno jer zna da danas pocinje post (tu su se tek odusevili kad sam im malo pricala o religijama i svemu tome jer u Kini oni bas i nemaju religiju nego samo Konfucija svog - doduse, neki od naroda Kine, a ima ih 56, imaju neki oblik religije - i njegovo ucenje) i da ja zato ne jedem meso, jaja, mleko... Ali, ok - ja cu da iskuliram veceru i da jedem neko povrce, ako bude. Ako ne - nema veze.
Stize cale, sedam u auto, idemo celih 2 kilometra (ako i toliko) i op, opet u Seraton! Ouuuukej, kako smo krenuli, za koji dan ce tu da me oslovljavaju po imenu - nije problem, svidja mi se.
Pitam tu Aminu sto mi ne rece da dodjem ja tu peske, da se muz ne cima, a kaze ona: a, ne, ne, sto ti da se cimas!?
- Ali, nije cimanje, to je samo preko reke, 10 minuta max.
- Ne, ne. Posto znam sta jedes a sta ne, nisam imala vremena da spremam veceru, a znam da ovde ima svega i onda mozes da pojedes i ti nesto.
Ok, da li je potrebno da kazem opet koliki su gotivci i carevi?!
Jelte, ja sam njoj jos prosle nedelje najavila da necu vecerati sad neko vreme sa njima zbog posta (inace, nesto sam ove godine bila u fazonu da postim Bozicni post i, eto, pocela sam) i da nema potrebe da se cima oko toga - kafa i voda i ja sam srecna. Ali, ne, neeeeeee, kao sto se i da primetiti. I, tu dok ja jedem voce i salatice i grilovano povrce, vadi ona parce papira; napravila je spisak hrane, prema svom shvatanju posta, pa da proveri sa mnom da li je nesto zeznula ili je ok pa da sprema veceru sledece nedelje ona.
Mislim da je i vise nego jasno zasto ih obozavam...
Tu klinkica, Amina i ja pricamo engleski i vezbamo neke recenice, cale igra igrice na telefonu i blejka - danas je bio na sluzbenom putu, deset sati u autu...
Vreme je da idemo kucama, bacim pogled na sat, imam prevoz i dalje. Superiska - predjem samo ulicu i tu mi je stanica, bas preko puta hotela. Kazem ja njima da cu ja basom gajbi, kad ce t njih oboje: No, no, no! I, naravno, tu me je cale i kuci vratio.... Iako je proveo celi dan u autu, nije ga mrzelo.
Eto... Jos jednom - ja njih obozavam.
Carevi su.
No comments:
Post a Comment