Poslovna vecera na kineski nacin

Sedim sad nesto i razmisljam.... Ovih nekoliko proteklih dana je bila totalna ludnica - i to u najpozitivnijem smislu mogucem; sef je bio u poseti, upoznala sam goooomilu stranaca gotivaca, pocela da drzim jos privatnih casova, rekla sefu da bih bila veoma hepi da ostanem u kompaniji i sledece godine, jela jagode u novembru, ananasu cena i dalje super i tako dalje.

Pa da pocnem od pocetka. Sef. Sef je ono divno (ili ne toliko divno) bice koje ti svaki mesec daje platu (ili ne). Na svu moju srecu, moj sef je divno stvorenje sa kojim sam svih ovih meseci komunicirala samo mejlom. Dosla sam u Kinu, sa njim i dalje samo mejl jer je on u Kanadi. Zvanicno, ja radim za Kanadjane. U Kini. Iz Srbije sam. Volim japanske motore. I egzoticne kafe. Elem, pocetkom oktobra, sef nas je obavestio da ce sredinom novembra za Kinu pa ce nas i posetiti ovde. I, tu se izdogovaramo mi, Daren i ja, za veceru sa sefom isti dan kad stigne u nase malo 'misto' - da se upoznamo, prozborimo koju i jednostavno, da znamo za koga radimo. Restoran u koji idemo, nalazi se bas preko puta skole. Milina. Treba nam celih 3 minuta da stignemo tamo, i to peske. Dolazimo do hotela u kom je restoran, malo smo poranili. Sedamo u predvorje hotela, i cekamo... Kaze Daren, ima da se nacekamo mi samo tako. Kinezi su poznati po tome da kasne. Svi. Nije proslo 10 minuta, evo ga sef stize. Kad nas je video, kao da je video familiju (ali ne ONU familiju vec onu koju zaista voli i gotivi) - ostavlja kofere na samom ulazu u hotel i dolazi do nas, izgrli nas i izljubi. Konacno nas vidi uzivo, pa mu je drago. A, da... Nekoliko dana do te vecere smo Daren i ja mozgali sta da kupimo sefu kao poklon dobrodoslice. Sve ideje padose u vodu. Osim jedne. Alkohol, pa nego kako. Kupismo mu flasu nekog njihovog pirincanog vina.
Pozdravismo se mi tu sa njim, i kaze on, pa sto niste gore? Svi ostali su vec stigli. Mi u soku - opet - da li je moguce da su dosli i pre vremena!?
Dolazimo na sprat, u restoran i zaticemo sve ostale vec zaista tu. Kad kazem ostale, to su sekretar skole koji je zaduzen za nas strance profesore i tu je jos nekoliko kineskih saradnika iz drugih skola sa kojima sef saradjuje. Ja - jedina nasminkana. I, da - jedino zensko tu. I jedina koja i dalje ne prica kineski. Tu nas upoznase sa svima, jedino ime koje sam posle svih rukovanja zapamtila je moje, svi se smeskamo jedni drugima i odma' sedamo za sto i eto konobarice. Zanimljivo je da je restoran ceo u fazonu zasebnih soba, tako da mozes da poslujes ili radis nesto drugo bez da te bilo ko ometa. Seli smo i ja sad lepo ocekujem kako ti ide kod nas, narucimo pice, pa prodje pola sata, stize i klopa, pa jedemo mi tu nekih sat, dva pa tek onda kafica pa da idemo kuci. A, neces taj film ovde gledati... Seli smo, dosla je konobarica, jelte, narucili smo, u roku od deset minuta sve je bilo na stolu i svi se bacise kao iz gladne godine na klopu. Ja gledam i ne verujem. Sto se pica tice, pice donosis svoje. Na svu srecu, mi doneli to vino, a i ovi saradnici doneli kao neku rakiju. Konobarica iznese casice za rakiju, i tu oni nasuse za sve nas. E, sad krece drama; kako im objasniti da ja ne pijem alkohol.. Jeeeeeedva nekako. Sef se zrtvovao, pa je pio i za mene. Sekretar je objasnjvao, posle 4. casice rakije, kako je u mladosti gledao 'Valter brani Sarajevo' i kako je Tito bio car. I, uz sve to, 6 puta me je pitao hocu li da ode da mi kupi pivo kad vec ne pijem alkohol (?!). Da li je potrebno reci da su posle sedme zdravice vec svi bili poprilicno ukrstili ocima i samo su se smeskali i nastavljali da jedu. Ja sam lepo izvrdavala situaciju recenicom - ne pijem, ali sam lepa, dovoljno je to. Ha ha ha, he he he - svi se smeju, ok, dobro je. Jos nesto.... Ne mozes samo da sednes za sto na ovakvoj veceri, gde se tebi svidi; ne, neeeee, ima da sednes gde ti glavna osoba (u ovom slucaju moj sef) kaze da ces da sedis. Imaju oni tu sto nekih formalnosti koje ispustuju... I, zavrsi se vecera, ja sad mislim, ok, sad cemo sedeti nekih sat vremena, caskati, uzivati kad ono - vaaaaaazi. Zapalise po cigaru, tri minuta kasnije, sef ustaje, ajmo. Dovidjenja, hvala, vidimo se sutra.
Inace, Kina je obecana zemlja. Ovo vidimo se sutra se u 99 posto slucajeva NIKAD ne dogodi. Savrsena zemlja za nas kojima je vidimo se sutra, ae pijemo kafu ovih dana, javi se kad si fri pa idemo na kafu vise uzrecica nego zaista recenica sa namerom ostvarivanja pomenutog sadrzaja (ok, osim kad su neki ljudi u pitanju i kad mi nije tesko ni da u celoj frci oko vize, vadjenja krvi po n-ti put i jurcanja dokumenata nadjem vremena da uzivam sa njim(a)).
Sutradan, od dogovorenih vidimo se u skoli, dolazimo vam na cas da vidimo kako vam je sa klincima, rucamo zajedno svi, i na veceru idemo zajedno svi mi, desilo se samo da smo na veceru otisli sef, Daren i ja, sto ce se i ispostaviti kao super vece jer smo se ispricali sa sefom i malo razradjivali planove za dalje. A da... Tu je sef rekao kako treba da mi lepo dodje decko (koji crni decko) i ostane kod mene bar nekih 2, 3 meseca - cisto da imam nekog svog tu. Hvala ti, sefe, sto si car najveci na svetu.

A sad malo o drustvenom zivotu jedne profesorke u Kini. Svakim danom (a, evo, bas danas je tri meseca kako sam ovde) je sve zanimljivije i zanimljivije; sticajem okolnosti i poznanstava, upoznah gomilu stranaca koji rade ovde ili studiraju i sad kad god idem do Starbaksa, samo pustim poruku na grupni cet i uvek neko dodje da kafenisemo. Osim kad me mrzi i kad hocu kafu da popijem sama.

Inace, sve vise i vise vremena provodim i sa svojom kineskom porodicom - porodicom gde klinkicu ucim engleski. Dosli smo do te tacke da sam dobila svoje papuce i da me vise ne pitaju hocu li da veceram sa njima vec imam svoje mesto za stolom i tanjir se odmah i za mene postavlja. I, da. Majka me vodi u klabing i na kafe sa svojim drugaricama, a ovih dana cu ici i na tenis. Ko zna, mozda se ispostavi da sam skriveni talenat.

Zivot u Kini je sve samo ne monoton.

Kino, volim te.