Sve nijanse modrog, ogroman krevet i zvuci talasa

Okej, prst sam definitivno slomila... I boli samo tako... Nekako sam se ipak namestila i uspela da zaspim.

Budim se oko devet, taman da se spremam za dorucak kod Majuaninih matoraca, kuca Majuan na vrata i 

cujem je kako vice - Pakuj se, paaaakuj se, menjamo hotel.

Na jadevite jade se dovucem do vrata, otvaram, i taman da objasnjavam, ali kako, ali ne treba, kaze ona: 

Uzeli smo stan tamo, sa terase se vidi more!

Opa! Plaza na 5 minuta hoda - moze, moze!

Pakujem se brzinski (koliko je to, jelte, moguce), sedamo u auto i idemo! Usput razmisljam koliki su oni 

carevi... Doduse, naravno, i finansijski momenat im to omogucuje, ali opet, divno je videti da nisu

 iskompleksirani ili da se izivljavaju sa novcem koji imaju. I, najbitnije od svega, klinka im uopste nije

 razmazena! Nekad mi je bude i zao jer zivi skoro pa spartanskim zivotom - skola, trening, domaci, 

krevet. Vikendom treninzi. Nadje se tu vremena malo i da se zeza, ali je to uglavnom kad joj ja 

odnesem neki film da gleda ili ja iscimam majku da idemo negde da se zezamo malo.

U roku od nekoliko minuta, mi smo se spakovali svi, seli u auto i zaputili se ka nasem divnom novom 

prebivalistu! Dolazimo tamo, idemo u stan, ostajem bez teksta - stan je predobar! Ko dobija glavnu spavacu sobu? A? Aaaaaa? A? Naravno - ja. I pored sveg mog ubedjivanja da to nije okej i da njih 

dvoje idu u glavnu spavacu gde je krevet najveci, neeeee ne - ti si gost. Raspakujemo se, kakav dorucak

 kakvi bakraci - pravac plaza!

E sad.... Kinezi i plaza! Ma, Kinezi i more uopste! Njima je to statusni simbol - da mogu da se hvale 

svojim ortacima da su bili na moru za praznike. Plazu retko ko od njih i vidi jer, zaboga, njima je 

prevruce! Pa, sto onda ides na more, mislim se ja?! No, doooobro. Ovi moji nisu bas do te mere Kinezi 

Kinezi, ali na plazu sam samo ja otisla da se suncam i da se izlezavam - oni su se svi krili u hladovini 

kod bazena! Naravno, sto puta me je majka moja kineska pitala hocu li kremu za suncanje, zastitni 

faktor 5 miliona, i hocu li da mi nadje suncobran - da ne pocrnim. E, tu sam ja njoj fino objasnila da je 

nama zapravo to i sustina izlezavanja na plazi i na pesku - hocu, bre, zeno, da pocrnim i da u februaru 

budem onako fino opaljena suncem.

Ona bi malo-malo dosla do mene na plazu, naravno u dugim rukavima, sa sve sesirom i maskom koja 

joj stiti lice i ramena!

Jos jedna zanimljivost - kineski kupaci kostimi za zene. Ajao.... Ne znam da li da se smejem ili placem 

kad sam to videla. To je otprilike siledzijka maja i dole bokserice, ali se one ne vide jer je siledzijka 

skoro k’o haljina. Naravno, ja sam na plazu otisla u bikiniju. Naravno - ja sam bila jedina u bikiniju. 

I na plazi. I u bikiniju. Ha. Da li je potrebno da kazem da sam bila i jedini stranac tu... Ne? Okej.

Tu smo resili da cemo provesti i docek njihove nove, naravno, i svi matorci, babe i dede, ce doci da nas 

posete i da budemo svi zajedno. Generalno, svaki dan je poprilicno bio isti - budim se uz zvuke talasa 

dok lezim na krevetu, naravno po dijagonali, kafa i dorucak i na plazu. Popodne filmovi i opet plaza, 

uvece sedenje na terasi - ali to tek posto se vratimo iz lova na krabe! Svako vece, mi smo se zanimali 

setnjom po plazi i skupljanjem kraba. Ovi moji su to toliko ozbiljno bili shvatili da su kupili i lampe i 

mreze i kofe, ma sve.

Dolazi i dan doceka, bude me neki lom i buka. Ustajem, idem u dnevnu, pitam majku sta se desava

 - kaze ona, a poceli su vec sa vatrometima i petardama! Ali, tek je 10 ujutru, kakav bre vatromet kad je

 napolju suncano i dan?! A, ne, ne, mi to celi dan, i danas i sutra i prekosutra. Ma divno, preeeeeedivno.

Ubrzo dolaze i matorci, naravno odma’ sedaju da se kockaju a mi odosmo na plazu - tacnije, ja odoh na

 plazu a svi ostali na bazen okruzen palmama i debelom hladovinom - cajna stajl.

Sam docek je zanimljiv jer oni peglaju vatromete dva sata bez prestanka! I petarde! Sutradan je ceo 

kompleks stanova izgledao kao bojno polje - nema gde nije bilo otpadaka, cak i po plazi. Naravno, 

kineska posla - usvinje sve i samo tako ostave. Mislim se, okej, mi jesmo drkosi i svakakvi, ali nema 

sanse da bi ovako to izgledalo.... Vecina nas, bar mi normalni, svoje smece pokupimo i bacimo, 

pocistimo za sobom. Onda se setim, ma ima ovog i kod nas, na sta nam lice izletista... Program na tv za

 docek mnogo lepsi nego kod nas - nema zvezda granda (namerno malim slovom, nisam nepismena 

bas toliko) nego njihova tradicionalnija muzika i celonocni program. Nista ja tu ne razumem, ali je 

mnogo zanimljivo - imaju i skeceve i nagradne igre... Skroz je kul.

Ono sto je carski je cinjenica da nisam imala vajfaj i da sam net ukljucivala samo kako bih se javila 

matorcima, burazeru i jos kome... O Fejsu nisam ni razmisljala - doduse, jesam, samo kako bih 

nervirala sve drage mi ljude tamo kaceci fotke plaze i sunca, u sred februara.

Salje meni burazer poruku - e, samo da znas, D me je pitao gde si i jesi okej, vidi da te nema na Fejsu i 

da nisi skoro bila onlajn. Ajaaaaaaaao! Mislim da mi je to ulepsalo i dan i sedmicu i mesec i tromesecje!

 Ma, sve! Kazem mu, aaaa, reci mu da ne brine i da sam okej i da uzivam na plazi. Svi mi imamo te 

svoje Miss Perfect i Mr Perfect-e, i svi mi znamo koliko su oni divni i koliko nam ulepsaju dan. 

Mislim da nema reci kojima bih opisala koliko je D jedno divno stvorenje i koliko je rodjen u 

pogresnom vremenu... On je trebalo da se rodi stotinama godina ranije i da bude ili drevni ratnik ovde 

u Kini, ili da bude vitez u staroj Srbiji. To je on.

Iskreno, posle nekoliko dana, pocinjem da kontam da mene zaista zamara ovoliko obigravanje oko 

mene i cinjenica da me dvore samo tako.... Ako samo pokusam da operem sudove, pa otprilike, 

WW III je u najavi! Ako uzmem da izbrisem pod i pometem gomilu peska koji svaki dan unesemo u 

kucu - okej, nuklearno oruzije je spremno i ceka na znak. Nisam ja navikla da budem bas toliko bez 

obaveza... Mislim, jesam, umem ja i sama da blejim u prazno i nista ne radim, ali je ovo vec previse - 

jeste moj savrsen odmor da nista ne radim i da sam u nekoj vuuuuukoooojeee..., ovaj mestu gde nema 

nicega i nikoga, ali da sam sama i da ne moram da pazim na ostale - tj, da ne moram da se trudim i da 

ispostujem svakoga i da ustajem kad i oni i lezem kad i oni. Ne mogu da se bunim, nisu me budili 

nijednom i nisu me maltretirali da ustajem rano (a, Kinezi su ludi po tom pitanju - to sve ustaje oko 7, 

najkasnije pola 9), ali ipak - ne mogu ja da budem bas toliko zla i da spavam svaki dan do 1.

Sve u svemu, moje zimovanje je bilo kao iz snova - plaza, sunce, pesak, more, kokos, voce i mozak na

ispasu svaki dan.

Po povratku u ‘nase malo misto’, skontala sam da nisam za ovako hladno vreme (februar je ovde 

najhladniji mesec) i skontah da cu sledeci februar da lepo odem na Karibe - bar na 3, 4 nedelje!

 Nek ide zivot - work hard, play hard(er), nema druge!

Odmor u Kini - kineska dzungla, prelepe plaze, slomljen prst i kockanje svaki dan

Stigli smo u Hajnan... Vozimo se prema matorcima moje porodice - idemo da ih iznenadimo. Usput sve nesto razmisljam, pa ovi moji bas nisu normalni... Znaci, 3 babe i 3 dede, idemo da ih iznenadimo. Tipujem bar jedna srcka, bar dvoje pada u nesvest. Polivaj vodom, daj secer i vodu, cigaru da se smiri, kafu. Ovi moji - 'laaaadovina. Okej, mislim se, bice ovo zanimljivo!
Stizemo pred kucu roditelja Majuan (majka klinke), parkiramo posle kapije, i upadamo da ih iznenadimo. Ljudi sede i veceraju. Kad smo banuli na vrata - ne mrdaju. Nekoliko sekundi kasnije, skontase sta se desava, grle nas tu, ljube - srecni su skroz. Slicna prica i sa ostalim matorcima - sreca, sreca, radost. Mene vec znaju, pa su se obradovali i sto mene vide. Odlazimo kod matoraca glave moje kineske porodice. Parkiramo kod ulaza u botanicku bastu i idemo peske ka kuci. Mrkli mrak. Vreme je divno ovde, toplo, tropsko... Bacim pogled uvis - zvezde. ZVEZDE!!! Prvi put vidim zvezde od kako sam dosla ovde u Kinu! Sreca... Kako je meni nekad malo potrebno da se obradujem. Heh...
Dolazimo u kucu, sedamo naravno na terasu - oko nas su svuda palme, tropsko rastinje i svuda po podu su kokosi. Tu Majuan objasnjava njima sta ja jedem, sta ne jedem, da me ne nutkaju rizom i alkoholom. Deda moje klinke ode iza kuce, vraca se sa macetom (ne mackom nego onim sto je izmedju noza i satare - da se razumemo) i kaze: Sad ce on nama kokose da razbija, da se mi lepo osvezimo sokom. Okej, mogla bih ovde da se preselim. Kokosi su na sve strane, tropsko voce je super jeftino, klima je divna, more je blizu - raj na zemlji. Vece prolazi uz price i smeh, engleski i lokalni jezik - svima nam je super. Odmor, to je to.
E, sad. Ovi moji nece da mi ostajemo tu kod matoraca da spavamo, nego - idemo mi sad lepo do centra grada pa cemo i u hotel. A da... Ova regija je poznata i po vrelima, pa svaki hotel ima i svoje vrelo i fensi dzakuzi i sva ta ludila, bazene i to. Nas hotel, cak i golf teren. Okej, Kinezi i golf - ne znam da li da se smejem ili sta, no doooobro.
Prva noc u hotelu, stizemo, sta cemo - da li da spavamo odma', ma jok, 'ajmo do bazena. Opet ista prica, zezanje i smeh.
Maltretiram klinku da samo engleski prica sa mnom. Pametna je. Skontala je da razumem dosta kineskog, pa me malo malo iskulira i krene mi na kineskom.
Vreme spavanju, svako u svoju sobu - ja sam ponovo dobila sobu za sebe, diiivotica.
Sledece jutro, dolazi Majuan i pita me kako sam spavala posto vidi da sam kao da su me gazili celu noc, ja kazem, ma sve kul, samo je krevet pretvrd. E, da - ne znam zasto (okej, znam, zato sto je to zdraaaaavo), ali u Kini su kreveti otprilike udobni koliko i najudobnija daska. Kaze meni Majuan - pa, nista, sad cemo mi lepo da menjamo hotel, nista ti ne brini! Ja tu u soku, objasnjavaj da ne treba, da je okej, da cemo samo da stavimo jos jedan jorgan ispod. Ne i ne. Ne da ni ona ni muz da ostajemo tu, posto, zaaaboga, ipak bi trebalo svi da uzivamo - a samim tim, i krevet mora da valja.
Zemljo, otvori se. Sad se ja nerviram jer se oni cimaju previse oko mene.... Okej, idemo sad kod matoraca na dorucak, pa usput da vidimo i jos neke hotele, a kasnije idemo i do plaze - vreme je nesto njanjavo pa cemo videti posle sta i kako.
Na njihovu veeeeliku zalost, a moju jos vecu srecu, sve je popunjeno po gradu, svi hoteli i to, jer je za koji dan docek. To, bre!!! Ostajemo tu gde jesmo. Superiska. Posle rucka, idemo do plaze i da pogledaju oni neke stanove tamo... E, sad... Plaze su svuda, jelte, jer smo mi tik uz obalu, ali - oni zele da bace pogled na privatnu plazu gde su bruka i ludilo i sve top apartmani i vile. Prilazimo autom, kulturica, portir, rampa, prilaz... Trava pokosena pod konac, nigde smeca. Cudno mi to za Kineze... Bacaju smece svuda inace. Aha, jasno, eno je gospodja koja skuplja smece. Pa da. Idemo prvo do plaze, pa cemo onda da pogledamo neke stanove... Plaaaaza! Plaza skoro pa prazna. Pesak - divan i cist, sa primesama crnog peska... Mogla bih na ovo lako da se naviknem.
Naravno, sve vreme me zapitkuju sta ja mislim o tome, kako mi se svidja... Kako mi se svidja?! Pa, svidja mi se!!! Plaza, more, sunce... Jedina sam ja u siledzijki i u fazonu - sunce, ti si moj drug, aj malo da pocrnim, a? Majuan - dugi rukavi i sesir pride. Ko se sunca krije, a Kinez nije - znamo nastavak.
Matorci, roditelji Majuan, i nisu preterano hepi jer se njima sve to cini isuvise 'za vas mlade', ali se ne bude. Odose oni da prosetaju, da vide kako to sve izgleda, a mi odosmo da pogledamo neke stanove.

Taj smo celi dan uzivali sa matorcima - oni pricaju meni na kineskom, ja njima na englesko-kineskom, uz mnogo mahanja rucicama, svima super. Svako vece, zna se - njih 6 matoraca se kockaju. Vec prvo vece su hteli da me uce, ali sam se fino izvukla - ne, ne, znate, ja nesto bas i nisam u fazonu da vam uzmem sve pare. Hahaha - a ovamo se mislim, nema potrebe da mi svako vece uzimate pare jer je ocigledno da ja tu vasu igru nikad skontati necu.

Stanovi koje videsmo, nista posebno... Zapravo, to su kao garsonjere. Lepe jesu, ali su ipak njima neprakticne. Jasno, ipak je lepo kad ti je spavaca soba odvojena od kuhinje.

Ajmo nazad u hotel mi sad jer matorci evo vec spremaju sto za kockanje... Hotel, ista prica - lepo je vece, bazen je u planu. Idemo klinka moja, njena rodjaka (tinejdzerka koja obozava Dzastin Bibera. Da li je potrebno reci da tokom celog odmora, u mom prisustvu, nije bilo slusanja pomenutog - na cemu su mi njeni matorci vecno zahvalni) i ja. Okej, na bazenu nema guzve, samo je nekoliko ljudi... Naravno, jedina ja nemam jednodelni kupaci - u Kini dame furaju samo jednodelne, ili dvodelne ali je gornji deo bukvalno kao haljinica pa ti to dodje kao jednodelni.
Inace, svaki put kad prolazim pored bazena nasmejem se kad vidim zute znakove - Paznja, pod je klizav, nekako me to uvek asocira na brod i setim se koliko sam puta gostima rekla da paze jer je klizavo dok sam ih vodala po brodu i pricala im o brodskom zivotu.
I, krecem tu ja ka bazenu, posto sam ostavila papuce i peskir na stolicu malo dalje, prolazim pored znaka i ooooop - okliznem se tako fino da sam se samo spustila na levo koleno. U tom procesu, pojma nemam kako (okej, znam kako), nastrada jedan od prstica na nozi. Dok tu klecim na jednom kolenu, kao da cu da zaprosim coveka svog zivota, pocinjem da se smejem. Moja klinka mi pritrcava, uplaseno pita jesam li okej, ja ustajem, ona vidi razderano koleno, sad je jos uplasenija, ja joj objasnjavam da je sve kul, pokazujem joj da mogu da hodam i da se ne brine a u sebi se mislim - samo nemoj da pomodris, samo nemoj da pomodris, jer se jedva oslanjam na nogu koliko me prst sad vec boli.

Ipak, hrabro ostajem na bazenu, odoh malo da plivam. Aha, vazi. Neces, neces, misli se prst.
Vracamo se u sobu, tu klinka odmah kevi da kaze sta se desilo jer je i dalje malo u fazonu zabrinute starije sestre (a mladja je 16 godina od mene), i krece moje ubedjivanje njih da nije nista straaaaasno, da je to sve okej i da ja imam iskustva s tim - e taj deo s iskustvom, istina ziva, jer sam vec dva puta overavala namestaj po stanu.

Bice ovo duuuuga noc i spavanje u pokusaju. Ali! Nema sanse da ce meni jedan slomljen prst pokvariti odmor, mislim se dok pokusavam da se namestim da zaspim.

Novogodisnji praznici na kineski nacin

Znam, znam, lenjost je moja vrlina i mana! Sta cu kad sam takva - nekad me mrzi i kafu da skuvam, a kamoli da pisem... Ali! Bitno je da to nikad ne traje (pre)dugo!

Elem, pocela mi i skola, jos samo malo, manje od 4 meseca, i eto ga godisnji odmor - pa opet na primorje, ali ovog puta ono nase - crnogorsko, slovenacko, hrvatsko! Naravno, mora se i do Italije otici - cisto da se malo popije i koji espreso!

Nego, da se vratim na novogodisnje praznike... Ja Kinu obozavam! OBOZAVAM!!!! Zasto?! Pa, recimo da sam imala 2 meseca zimskog raspusta... DVA MESECA! Bleja, zezanje, spavanje do podne - bar! Normalan docek i Srpsku sam proslavila manje vise normalno - ovde u svom mestu, sa drustvom, vecera, izlazak, zezanje... A onda je usledio i februar! Jelte, od ranije sam znala da cu kineski docek provesti sa svojom porodicom, i to u Hajnanu! Hajnan - to vam dodje kao kineski Karibi|! Ja sam zaista bila odusevljena fotkama i pre nego sam otisla tamo! A, kad sam otisla - jos vise sam se zaljubila u to mesto i jos vise sam sad ubedjena da cu zaista kroz koju godinu da zivim negde na obali, lezem u krevet slusajuci talase i budim se uz zvuk istih!

Dogovor je da idemo autom! Mislim se, ekstra - volim da se vozim, a i zanimljivo je gledati razlicite predele Kine! Krecemo ujutru oko 9, ide se sa dva auto - moja porodica i ja, i u drugom autu su sestra i zet moje kineske porodice, sa cerkom tinejdzerkom.


Naravno, noc pred polazak, ja sam fino izasla do grada na veceru sa Italijanima svojim milim (a pre toga sam bila i kod frizera i uspesno se isfenirala!!!) i naravno dosla kuci tek oko 6. Zatim, usledilo je, naravno, pakovanje... Popih kafu i pravac kod porodice - spremna za polazak!
Auto opran, gepek pun stvari - kao da se selimo, a ne da idemo na odmor! Ali, kad malo bolje razmislih, nije ni cudo - roditelji svih njih su vec tamo, pa valja poneti i njima mnogo cega... Tako da - da, pametno je sto ne ponesoh kofer vec samo ranac!

Sedamo u auto, naravno, komunikaciju sa drugim autom imamo, sve spremno, krecemo!
Samo da kazem koliko su divni moja porodica i moja familija ovde... Kako znaju da ja ne jedem rizu, nudle i te fazone, oni su spremili i klopu koju ja volim - da imam za rucak na trajektu. Cak i pored cinjenice da sam rekla da je skroz ok meni samo neko voce uzeti i poneti (Da li je potrebno da kazem da su kupili bar 2 kg jabuka, isto toliko pomorandzi i dve vrste banana!?), oni su spremili i piletinu i govedinu i povrce, sve to fino spakovali i poneli... Sto se puta do Hajnana tice, podelili smo ga u dva dana - sto se ispostavilo skroz kul idejom jer smo se uvece zezali u hotelu gde smo prenocili i vristali od smeha jer cale u mojoj kineskoj porodici ovde saradjuje sa Italijanima, i zna jednu od karakteristicnijih psovki i to nam je bila jedna od glavnih postapalica tokom odmora! Pametno voze ovde... Malo malo, nekih 100ak km predjemo, pa pauza 5-10 minuta, da se noge protegnu... U autu se, naravno, slusa muzika koju sam ja ponela na flesu i pojacano je samo tako. Cale gotivac se ne buni. Sve mu je kul.

Drugi dan ustajemo rano, silazimo na dorucak, tu se oni lome da mi nadju kafu da popijem, ja se vec osecam neprijatno jer su toliko divni i pazljivi, kazem da je ok, popicu je kasnije - jer, moja je kineska majka ponela celu aparaturu za kafu od kuce, kako bih ja imala kafu tamo svaki dan. Carevi su, kazem ja. Idemo ka autu i vec se tu oseti da je klima drugacija - toplo je i divno, a sredina februara. Naravno, ja sam jedina koja se odma' skinula u kratki rukav i koja luduje jer je toplo i suncano. Kinezi - oni se kriju od sunca.

Nekoliko sati kasnije, koje sam naravno provela spavajuci u autu, stizemo u Haikou, mesto gde cemo se ukrcati na trajekt i idemo pravac Hajnan! Svoju srecu i radost kad sam videla more ne mogu opisati - to je bilo kad kad detetu date punu kesu slatkisa! Kad sam videla trajekte... E, tad sam shvatila da mi brodovi nedostaju... Taj ceo trip, taj zivot... Adrenalin... Eh... Bice opet brodova... Bice.
Ukrcavamo se na trajekt medju poslednjima - sto je i dobro jer nismo dugo cekali na polazak, penjemo se na sprat gde su putnici prve klase (naravno da smo i mi medju njima, jer nece ovi moji da se guramo dole gde je atmosfera kao u cekaonici), gledaju oni da li ima mesta da sedimo unutra, ja navijam da nema. Ha, nema mesta unutra, sedecemo napolju. Suuuuuuunce!!! Jesssss!
Vidis njih, odma' se jakne zakopcavaju do grla, stavljaju se sesiri... Ja cak uzimam i podvrcem rukave svoje majice sa kratkim rukavima, lezem na svoje sediste i upijam sunceve zrake. Ovo je zivot! Kako je ovo fino, mislim se! Mada, za ovo sam se i borila i ovome i tezim, tako da - da, to je to.
Work hard - Play hard(er)! Nekih pola sata kasnije, bude me da klopamo... Opa, pa ja i dremnuh malo... Brodovi, kazem ja - toliko se osecam odlicno i toliko uzivam da zaspah u trenu.
Voznja do ostrva traje neka dva sata... A, da! Najjace je to sto niko od baba i deda tamo ne zna da mi dolazimo - ovi moji resili da ih iznenade! Hahaha - setih se svog povratka iz Amerike.... To je to. Ista prica. Stizemo u Hajnan, silazimo sa trajekta peske i cekamo da nas cale pokupi i krecemo put kuce... Sunce, sunce, sunce... Osecaj je kao kad odem na more tu negde kod nas... Samo je mnogo vise ljudi, mnogo su vise nenormalni i haoticni, ali je princip isti - ta opustenost i taj primorski duh, eh... Divota.
Vozimo se, svuda vidim reklame kokosa i egzoticnog voca... Milinica. Hajnan je poznat po vocu i kokosu... Naravno, ista je prica u autu - muzika, majka mi i Kendi spavaju, cale vozi a ja razmisljam o sto nekih stvari i planova i gledam zalazak sunca.... Odmor.... Plaza i more u februaru. Pa, Nakice, ti si car.

(Nocni) zivot u Kini i stranci na ti

Sedim, pijem kafu od sinoc (tek sam se probudila pa mi malo jos mrsko da skuvam svezu) i razmisljam da l' da pisem ili da cutim. Ali! Reko', 'ajde da napisem i da razbijem iluzije pojedincima koji su u fazonu da nema izlazaka boljih nego u Bg, da se samo u Srbiji pije i provodi ili da su samo beogradske kafane (koje k od kafane prave nemaju i gde su sad splavaruse se kolektivno preselile) one prave i najbolje.

Da se razumemo, u Bg jeste provod super cak jer ti je tu ekipa i jer zaista imamo dobra mesta za izlaske. Da budem iskrena, nama su najbolji izlasci bili tu na benzinsku pumpu - jer radi celu noc, ili bleja na Uscu. Ali ono sto me ubija u pojam tu - primitivizam zaposlenih, potkradanje pijanih gostiju (sto su pijaniji, to ce im konobar vise naplatiti) i stranaca, kad konobaru trazis casu vode i lepo mu objasnis sta i kako kao da si mu samar lupio, ne daj Boze da trazis led, moras da im nacrtas da ti kafu s mlekom ne pijes i da te bas boli uvo sto je on tebi doneo tu a lepo si mu rekla bez mleka, cene i ostalo...

Ovde u Kini, stvari su malo puno drugacije. Da pocnemo od kafica... Cene, u poredjenju na Bg, su malo jace sto se kafe tice, ali je to nista u odnosu na primanja i plate. Usluga u kaficima je odlicna - preljubazni su i bukvalno im nista nije tesko. I, da. Nije to samo prema nama strancima, i prema svojima su takvi - iako, ako mene pitate, ovde su Kinezi ultra neljubazni prema konobarima! To vice, to se dere, to baca smece po podu. Ja se na to jedva navikoh, ali mi nikad nece biti prihvatljivo! I, sta je zanimljivo... Na primer, narucis caj, popijes ga i onda samo kazes konobaru da ti dolije opet vrelu vodu u tu istu solju. Ha! Ja sam bila zabezeknuta! Kinezi stipse! Ili pametni ljudi?! (zeleni caj oni prelivaju ovde, kad piju kod kuce, i do 7 puta)
Sto se tice baksisa, to ovde ne postoji. Ako i pokusate da im ostavite neku sicu, oni ce da trce za vama da vam to vrate. Jedino u Starbaksu postoji kutija za baksis, jer su oni zapadnjacki brend pa, jelte, mora sve po pe-es-u.

Restorani su, naravno, uglavnom kineski i klopa je pirinac, pirinac i jos pirinca. Ali! Imamo i odlican italijanski restoran, i restoran koji drzi drugar iz Singapura i gde on i sprema odlicnu internacionalnu klopu. Naravno, tu je i Mek i KFC u koje udjem jedino kad mi treba malo kofeina pa uzmem kafu za poneti.

Posebna prica, najposebnija, su taksisti! Recimo da si u stanju pijanstva da bukvalno nemas vise krvi vec je sve alkohol u tvom organizmu - ni tad ti nece naplatiti vise nego sto treba! Mogu samo da ti naplate manje... Meni se to desilo; posle nekoliko noci vracanja kuci u kasne sate (kasnije o tome), zapamtih koliko kosta od tacke A do moje kuce. I, jedno vece, opet ista scena, vadim ja 12 juana (manje od 2 dolara) i pruzam taksisti, a on car uzima samo deset i mase. Ja mu pruzam i ona dva, on u fazonu ne, ne, ne. Okej. Mica mala.






Sto se tice klope u 4, 5 ujutru, to je ovde najopustenije. Tezge sa hranom i pokretni restorancici (bukvalno, satorce, stolicice i stocici) se iznose tek uvece oko sedam i ostaju tu do jutarnjih casova. Opet, cene su i vise nego pristupacne i princip je - sto si pijaniji, to ce oni vise da vode racuna o tebi. Jedno smo vece (okej, jutro) sedeli i zezali se, ortak pijan kao niko placa istu hranu vec drugi put, vidis zenu pocinje da se smeje i vraca mu pare u ruke. 

Tako da, bez brige, mozete biti najpijaniji covek u Kini u tom trenutku, oni ce i dalje biti fer prema vama. (A, svi znamo kako to ide kod nas u Bg ili bilo gde tu.)

E sad, ono najbitnije - mesta za izlaske! Tanananaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Ko misli da su Srbi izmislili klabing i zezanje verovatno i misli da su Srbi izmislili i vatru.
Bilo gde da odes, ti ces uvek naci neko super mesto za klabing i provod.
Ovde u mom gradu, klubova ima kol'ko hoces - i klubova i barova i kafica i restorana, svega. I, ono sto je nama najbitnije, nisu svi u fazonu Kine nego ima i odlicnih uredjenih po nasim standardima i idejama. (Okej, ko god je dosao u Kinu, Kinezi su ga odveli na karaoke. Karaoke ovde su institucija. Kinezi ovde, sto losije pevaju, to imaju veca 00 da se late mikrofona. Ali, njima je to super provod i oni uzivaju u tome.)
E sad, dolazimo do dela gde izlazimo mi stranci i zasto. Uglavnom, postoje dva, tri kluba gde vecina stranaca ide i jos dva, tri bara gde smo redovni. Zasto? Zato sto su izvodjaci isto tako stranci, zato sto je poprilicno normalno mesto, svako od tih, prema nasim idejama i prohtevima i zato sto (a ovo sledece je veoma bitno za mnoooooge strance) uglavnom pijes za dz.
Kinezi imaju tu politiku poslovanja... Ako si stranac, samo ti dodji tu - ima da pijes za dz, da se zezas i da uzivas, nista ne placas. Zasto? Zato sto ce to privuci Kineze. Kratko i jasno - Kinezi vole da izlaze gde idu i stranci. Malo su opsednuti tim stvarima.... Kad izadjem, bar 15 ljudi pridje da se fotka sa mnom. Bar 10 pridje sa picima, za sebe i tebe, da nazdravi sa tobom. Tako da, i da ne pijes za dz, napijes se za dz jer svi donose pice za tvoj sto.

Ja ovde izlazim uglavnom sa italijanskom familijom - prosto su me odma' prihvatili jer pricam italijanski i nikako im nije bilo jasno kako to zapravo nisam uopste zivela u Italiji a znam i njihov zargon - da ne kazem gadosti?! I, uglavnom izlazimo u Mjuz 2. Jednom prilikom, zaredjala sam 5 noci tu zaredom (nemojte reci mojoj mami, zna samo za tri!) i odmah sledeci vikend dobila vip karticu. Ha! Doduse, meni kartica i nema nekog smisla jer ja pijem samo vodu (da, cak i u klubu - flasiranu vodu, negaziranu, molim), ali kad izadjemo svi, nas desetak, samo ja imam karticu pa onda njima znaci - jer, na karticu mogu svako vece da uzmem flasu zestine ili paket piva ili sampanjac, bla, bla, bla... Naravno, zna se gde mi volimo da stojimo i onda nas odmah tu i 'sprovedu'.
Ono sto mi se posebno svidja je kolicina obezbedjenja po klubovima - svuda su momci u sakoima i komplet odelima, gledaju sta se dogadja i reaguju odmah. Takodje, i konobari su totalno fensi - cak i bele rukavice nose, i nista im nije tesko. Led? Umesto par kockica u casi oni ti odma' donesu kofu leda. Limuncic ili pomorandzica za dzin? Op, odma' stize puna cinija. So za tekilu? Okej, okej, nisam imala u planu bas da usolim meso i slaninu za susenje veceras. Divni su.

Eeee, da! Garderoba je besplatna i mozes da ostavis bukvalno sta god hoces u dzepovima, nema sanse da nestane. Cak i ako izgubis nesto u klubu, velike su sanse da ces sutradan to naci u garderobi, da ce tamo neko ostaviti.

Radno vreme kluba? Pa, dok ima gostiju! Doduse, oko pet se ljudi polako razilaze (ljudi ali ne i stranci - hahahahaha) i odlaze da pojedu nesto pa u krevet.

Moji portiri ovde su vec navikli - kad me vide da izlazim nasminkana, nije im cudno kad me vide ujutru da se tek vracam kuci.
I, uvek me docekaju s osmehom i s Helou.

Papci u Kini - ali oni svinjski

Hrana u Kini.... Joj, odakle poceti?!
Sto se tice klope ovde, bukvalno jedu sve! Koliko oni pojedu pirinca dnevno, pa to je nevidjeno. Uz svaki obrok se jede pirinac u nekom obliku - ili ga jedu bas kao rizu ili kao nudle. Uz to, u vecini slucajeva jedu i hleb - posebno spreman na pari. Mesa jedu minimalno. Ili ribe ili necega takvog. Povrca jedu dosta, ali nista ne jedu sveze. Salata za njih ne postoji. Gledali su me kao kretena kad sam uzela zelenu salatu, presnu, i pojela! Oni i zelenu salatu kuvaju... Zapravo, kad malo bolje razmislim, jedina salata koju oni jedu je azijska vrsta tursije i ukiseljenog povrca i to je to. Ni paradajz ne jedu svez. Ni krastavac. Ni - sta!

No, dooooooobro. Druga kultura je to, pa samim tim i drugi nacin ishrane.

A, da! Grickalice kineske... Evo, ni posle pet meseci, nisam ih probala - niti cu! Ono izgleda isuvise nejestivo, bar meni! Odes u supermarket i vidis pilceve nogice u rafu sa grickalicama, i to lepo vakumirane i marinirane u nekom prelivu. Zatim kreste.... Sve se to ovde jede. I, sve je zacinjeno nekako cudnjikavo - slatko-slano, ljuto-slatko, kiselo-slatko.
Ja sam vec pre neki dan narucila pihtije i skembice cale da mi spremi kad dodjem na odmor na leto. I mama je obecala gulas. A onda i pljeka sa Kruznog - doduse, bez 'leba! Sa kupus salatom!

No, salu na stranu, dobra stvar ovde je sto sve moze da se kupi sto se klope tice, pa je lako spremati i srpsku i internacionalnu klopu. I, poprilicno je jeftino sve - pocev od mesa, preko povrca do voca i zacina.
Na primer, zanimljivo je da je pilece belo jeftinije od krilaca, i to duplo. Svinjetina je ovde najzastupljenije meso, i sve se jede od svinje - i, da budem iskrena, slanina im je ooooodlicna!

Tu dolazimo i do pomenutih u naslovu, dragih mi papaka i nogica!
Qingyan -to je gradic nedaleko od mog mesta koji je poznat po svinjskim papcima i proizvodima od svinje, ali i tofuu. Prvog januara, obecam ja drugarici da cemo ici tamo jer je izuzetno zanimljiv gradic - ulice strme i uske, sve u kamenu i sve kao da je vreme stalo, i to pre mnogo godina. Na sve strane su restorancici, razne radnje gde prodaju rukotvorine i srebro i, da - ukrasne proizvode od govedjih rogova.
I, bas tad, prvog januara, ustajem ja, mrzim celi svet jer je mnoooogo rano, ali ipak, idemo mi tamo - obecala sam! Autom, trebalo nam je nekih 45 minuta do tamo. Stizemo, kaze mi Sani (Sunny - moja drugarica u fazonu ekstremnih sportova i free climbing-a), idemo prvo da prosetamo, onda kod drugara u hotel ovde da pijemo caj sa njim, najavila sam nas (okej, kontam, idemo malo da se ona pohvali svojom drugaricom strankinjom) i onda kasnije idemo da klopamo papke. Okej, mislim se, kolenicu volim i obozavam, ali papke... Papke?! Pa, mi to u Srbiji, bre, ne jedemo - osim mozda nekad. Jok, ni tad. Ali, 'ajde, ima da probam i papke - nije problem! Najgore sto moze da mi se desi je da mi se ne svide - i, okej, prezivecu i to, zahvaliti se, reci da nisam bas odusevljena (okej, nemam ja ovde pardona, kao ni kod kuce, da cutim i jedem nesto sto ne volim ili sto mi se ne svidja) i kad dodjem gajbi, lepo cu klopnuti pilece belo i kupus salatu!
Krecemo tu da se setkamo, zaista je prelepo! Mi smo dosle rano ujutru, i tad nije bilo guzve uopste, kad op - sat, dva kasnije, kao na vasaru!
Tad odosmo u hotel na caj... Kad kazem hotel, nadam se da ne zamisljate Hajat ili pet zvezdica - ovo je skroz u nekom eko fazonu sa hipi primesama i dodatkom feng suija. Cetiri manja apartmana i veeeeliko dvoriste - i to je to.
Okej, mi cemo da sednemo u basticu - jeste prvi januar, ali je suncano i prijatno je.
Tu krece prica, muzika i domacin cak i iznosi sve instrumente (opet, hipi fazon) i sad ce on i njegov ortak i da sviraju.
Dodje i vreme rucku!
Idemo u neki od restorancica... Bitno je znati da u Kini naucis odma' da ne budes gadljiv. I nista ti ne smeta. Ni to sto oni pljuju pored tebe dok ti jedes. Ni sto podriguju. Nista. Samo se iskljucis. E, to je umetnost. Inace, bacaces peglu svaki put kad odes da jedes negde vani.
Narucujemo mi tu klopu, sve ona naruci sta treba i cekamo sad.... Ovde se na klopu ceka max 10 minuta. Donese papke i ostalo, i rukavice one celofanske, da papke svinjske, naravno jedes rukom a da se ne usvinjis!
Na oko, izgledaju ukusno... I lepo i mirisu! Ajd da probam! Hmmmmmmm! Pa, ukusno je ovo!
15 minuta kasnije, nije vise bilo ni p od papaka na stolu - samo kosti! Posle rucka, opet malo u setnjicu, uzbrdo, nizbrdo, tamo, 'vamo i vreme je da se ide kuci!
Ja vec u autu zaspah!
Mislim se nesto, hmmmmm.... Od prvog se januara pocinje - ja sam vec pocela sa putovanjima, dobrom klopom, i popodnevnom dremkom! Jednom recju - savrseno!

A u Kini - stranci veci Kinezi od samih Kineza

Elem, prodjose i praznici, poceo mi raspust (okej, necu reci kad je poceo i do kad ce da traje jer ce svi zivi prosvetari ovoga sveta da me zamrze, ali lepo je kad odmaras) i evo, danas se iznervirah uz prvu jutarnju kafu u 1 i 15 popodne!
Zasto!?
Ustala ja fino, 'ajde da vidim sta ima po netu, sta ima na drustvenim mrezama i op, svi stranci (a i neki Kinez) kace fotke 'snega' ovde u nasem gradu i kao: Jaaaaao, sneeeeg, jao zima, jao diiiivno, jao ovo, jao onoooo! Okej, gledam ja moj fon, znam da imam sljokica foliju na ekranu i da se presijava samo tako, ali ja sneg ne vidim nigde. Cek, da zumiram. Okej, i dalje nista. Napolju mokro i hladno i maglovito i to je to.I onda tu, blago receno, pooooooopiiiii*dim jer je strasno tuzno koliko se stranci pretvaraju u nesto drugo ovde; ne mogu da kazem u Kineze jer su Kinezi Kinezi, ali sigurno u neke senke Kineza, u neke otuzne pokusaje Kineza, i to je jadno. Sneg. Okej, razumem, hocete sneg. Okej, ljudima koji ovde zive, Kinezima, ovo mozda i jeste najvise snega sto vide tokom cele godine i u zivotu inace, ali to su oni. Oni nisu nikad otisli na zimovanje. Oni nikad nisu gurali auto kako bi ga odglavili iz snega. Oni nikad nisu videli tragove zivotinje u snegu (a ni coveka). Oni nikad nisu imali priliku da se grudvaju ili naprave oooogromnog sneska. O sankanju na dzaku slame necu ni da razmisljam.
Ali ti, ti koji dolazis iz Kanade, ti OVO nazivas snegom!? I jos to okacis na drustvenu mrezu da svi mogu da vide i ne kontas koliko si zapravo ispao glup kao cepanica, i jos tu i komentarises tudje fotke sa isto tako jadnim snegom i jos jadnijim nazivima fotki?!
U duhu razglednice, ja sam im okacila fotku sa Kariba - beli pesak, prozirno plava voda i sunce! Prosto da mozes da osetis tu toplotu kroz sam ekran!

Da se razumemo, nemam ja nista protiv nedostajanja necega ili nekoga, kuknjave za tim necim ili nekim i izigravanjem mucenika i pacenika na svim tim mrezama, ali sta me ubija u pojam je cinjenica da sebe svi oni smatraju ozbiljnim intelektualcima i bitnim licnostima i onda procitas nesto ovakvo i prosto se zapitas gde je skrivena kamera, i onako preskeniras pogledom celi svoj stan jer si zaista u fazonu da neko snima tvoju reakciju bas u trenutku dok to citas.
I, sta koji vrag kukas?! Je li te neko tera dea ostanes ovde? Ne. Je li ti neko prislonio pistolj na celo i rekao: Ako ne ostanes ovde, neces nigde ni biti?! Nije! Je li mozes vise da zaradis kod kuce, i da imas isto ovoliko dobar zivot?! Je li mozes da budes na doktorskim studijama tri godine, gde ti je sve placeno (stan, klopa, prevoz, avionska karta) i dobijas jos mesecnu nadoknadu koja je i vise nego ozbiljna cifra - ne samo ovde u Kini nego svuda u svetu, jer si tu i studiras pa da ti se nadje?! Cutimo, a!? Pod je toliko lep kad zurimo u isti?! A? Okej. Samo sam htela da vidim da li posedujem tacne informcije.

Isto mi se tako baca pegla od svih stranaca u nekim drugim zemljama, pa i u Kini ovde, koji dodju tu negde i onda ne samo da prihvate obicaje i kulturu pomenute zemlje nego forsiraju pomenute samo tako do te mere da su smesni, jadni i ogavni u isto vreme.
Na primer, u Americi je to bilo malo manje izrazeno jer je Amerika sama po sebi nastala kao skup nacija i promovise tu razlicitost svojih pripadnika. Mada, uvek je smesno, na primer, videti neku 'damu' koja pokusava da bude u geto fazonu, sa sve bling bling nakitom i karakteristicnim potezom sake i prsta, u fazonu: Neces se ti sa mnom za*ebavati!
Ovde, uzasavam se kad vidim strance koji odu u hram i onda klece i kao se mole kineskom bozanstvu, zamisljaju zelje, pale stapice i glume ludilo. Pa, sunce moje, u svojoj zemlji ne znas kako se u crkvu ide jer nikad otisla nisi ili si isla samo da bi te videli i da se fotkas sa drustvom na ponocnoj liturgiji, a ovde glumis ludilo?! Sta je sledece?! Slavices samo njihovu novu?! Nista 31. decembar vise, a?! Ili, kad krenu da se ponasaju na ulici kao Kinezi i da budu neljubzni koliko i oni medjusobno, ili da budu cicije i stipse! Pa, maaaaajku vam vasu, pre ste konobarisali po kaficima u svojoj zemlji a ovde u Starbaksu, i pored toga sto ima kutija za baksis, otprilike sam ja jedini stranac koji ubaci koji dinar tu?! A, iskreno, radnici u Starbaksu se polomise oko nas!! Em sto su ultra ljubazni, em sto ne moze da se desi da pogrese porudzbinu jer se uvek na nasim casama napise da je za stranca, i da se onda vodi racuna!
I, da, jadno je to sto su stranci ovde poceli sami sebe da smatraju boljima i otprilike kao sto je Hitler bio u svom fazonu, ovde su sad stranci, velika vecina, postali takvi! Oni smatraju da je naravno najnormalnija stvar da u klubovima piju za dz, da uvek se svi sklanjaju njima i da uvek imaju sto, da sve dobiju preko veze i da im se svi dive. A to sto 80 posto njih su totalni probisveti, profuknjace ruske i ukrajinske (da se razumemo, nemam nista niti protiv prvih ni drugih, ali protiv njihovog nadobudnog mentaliteta u inostranstvu, oooooooo da!) sa srednjom skolom samo i ozbiljnom umisljenosti da su manekenke A klase (a da dodju do toga, otprilike bi trebalo posmatrac da popije jedno 2 litre votke, i bar 4, 5 redbulova i onda da to sve ukrasi sa nekoliko apsinta) ili razvedeni srednjovecni likovi koje bivsa zena ne moze ocima da vidi, a ni deca takodje - to, to njima ocigleno nista ne znaci, jer, isto tako ocigledno, oni nemaju osecaj za ispravno ili dobro i realno vec samo za samozivo i bezobrazno.

Bas smo Daren i ja pre neko vece pricali o tome, i bukvalno u isto vreme rekli, zato i ne izlazim po klubovima sa strancima! I, zaista jeste tako! On ima svoju ekipicu ljudi koji su zaista ok i sa njima uvek mozes voditi smislen razgovor, ja se druzim sa svojim bleskastim drugarima Kinezima i nekoliko stranaca samo (opet, sa njima ne idem po klubovima jer oni idu sa onom gore pomenutom grupom a ja pri vidjenju iste imam identican nagon kao i kad osetim miris smrdljivog tofua na ulici) i nas dvoje smo otprilike u tih nekih 3 posto normalnijih stranaca ovde, od manje od 1 posto celokupne populacije u gradu.
Na primer, ocekujem da ce mi stranac klimnuti glavom kad me vidi na ulici ili u marketu, da ce reci Zdravo jer smo mi ipak isti, iako se ne poznajemo, ocekujes da u slucaju da ti nesto zatreba, uvek se mozes pre osloniti na stranca u tudjini nego na nekog ko nije kao ti i ko ne moze da te razume na pravi nacin (oni koji voze motore znaju o cemu pricam), ali ne; ovde ce mnogi proci pored tebe i okrenuti glavu.
Medjutim, ima i divnih koji ce ti se javiti i sa kojima ces se ispricati kao sa dugogodisnjim poznanicima!!! Evo, bas pred katolicki Bozic, ja u marketu vidim stranca, javim se, ispricasmo se, cestitam mu Bozic, pozelim sve najbolje... Prvog januara, ulazim u kafic koji drzi Amer, i vidim tog istog lika - ispostavi se da je to zapravo on! Tu on kaze svojim zaposlenima da, sta god da mi treba
 ili da hocu neku posebnu kafu ili da klopam nesto, da mi izadju u susret. Eto... Ima i normalnih, da, ali ima i mnooogo onih drugih, onih zahvaljujuci kojima te bude sramota da budes stranac jer si svestan sta Kinezi misle o strancima zahvaljujuci njima. Jer si svestan da, na osnovu onog sto su culi i videli, nije ni cudo sto generalizuju i znas da bi i ti isto tako razmisljao...

Mene nije sramota da budem stranac, bilo gde da odem! Naravno da cu oberucke da prihvatim kulturu naroda gde sam i naravno da cu da ih postujem kao domacine i kao moje poslodavce, ali da cu da budem kao oni - necu. Prvo, necu da se foliram i glumim ludilo jer mene to nervira. Drugo, sta cu im onda ja ako cu da postanem kao oni?! Koja je onda moja prednost tu?! (Mislite i o tome!) I, trece, sto se bre stidite sebe i hocete po svaku cenu da budete nesto drugo?! Boli me uvo za nesto sto su uradili moji politicari (doduse, nisu moji nego su moje zelje) ili sto su zamislili lideri moje zemlje. Jesam ja donela tu odluku? Nisam. Jesam ja bila pitana za misljenje? Nisam. Tacka. Kraj.
Ja sam ponosna svime sto sam uradila i sto radim! Ponosna sam na cinjenicu da dolazim iz Srbije, zemlje gde je svako dobrodosao, gde je nacija najujedinjenija kad je Noletov mec na tv ili kad igraju nasi kosarkasi. Zemlje gde ne mozes da odes u kafanu sa drustvom, a ti si gost, i da ocekujes da ce neko da te pusti da platis i ti turu! E, to je Srbija! I time se ja ponosim! Da li cu nekad reci da sam iz Amerike?! Ne! Da li cu nekad napisati u prijavi za posao da sam iz Amerike?! Ne! Zasto?! Zato sto se ja ponosim time da sam iz Srbije i da sam dogurala dovde! E, to je, srce moje, uspeh - otici iz jedne tamo malene Srbije, biti svuda i doci ovde, i onda uvek lepo imati strpljenja za objasniti gde je Srbija i otkud ti bas tu, toliko daleko od Titove zemlje.