Elem, pocela mi i skola, jos samo malo, manje od 4 meseca, i eto ga godisnji odmor - pa opet na primorje, ali ovog puta ono nase - crnogorsko, slovenacko, hrvatsko! Naravno, mora se i do Italije otici - cisto da se malo popije i koji espreso!
Nego, da se vratim na novogodisnje praznike... Ja Kinu obozavam! OBOZAVAM!!!! Zasto?! Pa, recimo da sam imala 2 meseca zimskog raspusta... DVA MESECA! Bleja, zezanje, spavanje do podne - bar! Normalan docek i Srpsku sam proslavila manje vise normalno - ovde u svom mestu, sa drustvom, vecera, izlazak, zezanje... A onda je usledio i februar! Jelte, od ranije sam znala da cu kineski docek provesti sa svojom porodicom, i to u Hajnanu! Hajnan - to vam dodje kao kineski Karibi|! Ja sam zaista bila odusevljena fotkama i pre nego sam otisla tamo! A, kad sam otisla - jos vise sam se zaljubila u to mesto i jos vise sam sad ubedjena da cu zaista kroz koju godinu da zivim negde na obali, lezem u krevet slusajuci talase i budim se uz zvuk istih!
Dogovor je da idemo autom! Mislim se, ekstra - volim da se vozim, a i zanimljivo je gledati razlicite predele Kine! Krecemo ujutru oko 9, ide se sa dva auto - moja porodica i ja, i u drugom autu su sestra i zet moje kineske porodice, sa cerkom tinejdzerkom.
Naravno, noc pred polazak, ja sam fino izasla do grada na veceru sa Italijanima svojim milim (a pre toga sam bila i kod frizera i uspesno se isfenirala!!!) i naravno dosla kuci tek oko 6. Zatim, usledilo je, naravno, pakovanje... Popih kafu i pravac kod porodice - spremna za polazak!
Auto opran, gepek pun stvari - kao da se selimo, a ne da idemo na odmor! Ali, kad malo bolje razmislih, nije ni cudo - roditelji svih njih su vec tamo, pa valja poneti i njima mnogo cega... Tako da - da, pametno je sto ne ponesoh kofer vec samo ranac!
Sedamo u auto, naravno, komunikaciju sa drugim autom imamo, sve spremno, krecemo!
Samo da kazem koliko su divni moja porodica i moja familija ovde... Kako znaju da ja ne jedem rizu, nudle i te fazone, oni su spremili i klopu koju ja volim - da imam za rucak na trajektu. Cak i pored cinjenice da sam rekla da je skroz ok meni samo neko voce uzeti i poneti (Da li je potrebno da kazem da su kupili bar 2 kg jabuka, isto toliko pomorandzi i dve vrste banana!?), oni su spremili i piletinu i govedinu i povrce, sve to fino spakovali i poneli... Sto se puta do Hajnana tice, podelili smo ga u dva dana - sto se ispostavilo skroz kul idejom jer smo se uvece zezali u hotelu gde smo prenocili i vristali od smeha jer cale u mojoj kineskoj porodici ovde saradjuje sa Italijanima, i zna jednu od karakteristicnijih psovki i to nam je bila jedna od glavnih postapalica tokom odmora! Pametno voze ovde... Malo malo, nekih 100ak km predjemo, pa pauza 5-10 minuta, da se noge protegnu... U autu se, naravno, slusa muzika koju sam ja ponela na flesu i pojacano je samo tako. Cale gotivac se ne buni. Sve mu je kul.
Drugi dan ustajemo rano, silazimo na dorucak, tu se oni lome da mi nadju kafu da popijem, ja se vec osecam neprijatno jer su toliko divni i pazljivi, kazem da je ok, popicu je kasnije - jer, moja je kineska majka ponela celu aparaturu za kafu od kuce, kako bih ja imala kafu tamo svaki dan. Carevi su, kazem ja. Idemo ka autu i vec se tu oseti da je klima drugacija - toplo je i divno, a sredina februara. Naravno, ja sam jedina koja se odma' skinula u kratki rukav i koja luduje jer je toplo i suncano. Kinezi - oni se kriju od sunca.
Nekoliko sati kasnije, koje sam naravno provela spavajuci u autu, stizemo u Haikou, mesto gde cemo se ukrcati na trajekt i idemo pravac Hajnan! Svoju srecu i radost kad sam videla more ne mogu opisati - to je bilo kad kad detetu date punu kesu slatkisa! Kad sam videla trajekte... E, tad sam shvatila da mi brodovi nedostaju... Taj ceo trip, taj zivot... Adrenalin... Eh... Bice opet brodova... Bice.
Ukrcavamo se na trajekt medju poslednjima - sto je i dobro jer nismo dugo cekali na polazak, penjemo se na sprat gde su putnici prve klase (naravno da smo i mi medju njima, jer nece ovi moji da se guramo dole gde je atmosfera kao u cekaonici), gledaju oni da li ima mesta da sedimo unutra, ja navijam da nema. Ha, nema mesta unutra, sedecemo napolju. Suuuuuuunce!!! Jesssss!
Vidis njih, odma' se jakne zakopcavaju do grla, stavljaju se sesiri... Ja cak uzimam i podvrcem rukave svoje majice sa kratkim rukavima, lezem na svoje sediste i upijam sunceve zrake. Ovo je zivot! Kako je ovo fino, mislim se! Mada, za ovo sam se i borila i ovome i tezim, tako da - da, to je to.
Work hard - Play hard(er)! Nekih pola sata kasnije, bude me da klopamo... Opa, pa ja i dremnuh malo... Brodovi, kazem ja - toliko se osecam odlicno i toliko uzivam da zaspah u trenu.
Voznja do ostrva traje neka dva sata... A, da! Najjace je to sto niko od baba i deda tamo ne zna da mi dolazimo - ovi moji resili da ih iznenade! Hahaha - setih se svog povratka iz Amerike.... To je to. Ista prica. Stizemo u Hajnan, silazimo sa trajekta peske i cekamo da nas cale pokupi i krecemo put kuce... Sunce, sunce, sunce... Osecaj je kao kad odem na more tu negde kod nas... Samo je mnogo vise ljudi, mnogo su vise nenormalni i haoticni, ali je princip isti - ta opustenost i taj primorski duh, eh... Divota.
Vozimo se, svuda vidim reklame kokosa i egzoticnog voca... Milinica. Hajnan je poznat po vocu i kokosu... Naravno, ista je prica u autu - muzika, majka mi i Kendi spavaju, cale vozi a ja razmisljam o sto nekih stvari i planova i gledam zalazak sunca.... Odmor.... Plaza i more u februaru. Pa, Nakice, ti si car.
No comments:
Post a Comment