A, ako mene pitate - Guijan je jedno preeeeepreprelepo mesto. Evo, tu sam vec pet dana i vec ga obozavam. Istina, nisam nista preterano grada jos ni videla, ali taj duh Kine - druzeljubiv narod, prodavnicice i restorancici koji se uvece otvaraju i postaju centar desavanja i zivota, gde ljudi na ulici sede na plasticnim stolicicama ili na ivicnjaku i jedu i druze se, to sve je sasvim dovoljno da se zaljubim na prvi pogled. Opet. O mojim ljubavima i lakoci zaljubljivanja necu - to bi postala jedna ozbiljna teza za proucavanje.
Prvi susret sa stanovnicima ovog mesta je vec bio u Pekingu na aerodromu gde su me svi zagledali dok smo cekali na cek-in. To posmatranje, nije to posmatranje nepristojno ili u nekom losem smislu vec jednostavno, drugaciji si im i oni zele da te gledaju, da te dodirnu, da se fotkaju sa tobom. Upravo tu sam dozivela svoje prvo fotkanje u superstar fazonu - prisao mi je decko, bez reci izvadio telefon, nasmesio se i pokazao na telefon i zagrlio me da se fotkamo. Od engleskog, znao je samo hvala. Jedva. Ali je i osmeh bio sasvim dovoljan.
Let do Guijana traje nekih 3 sata. Stjuardese su krajnje neljubazne - do te mere da sam mislila da ce da biju pojedince. Prema meni su bile divne, naravno. Ipak, ja sam ovde stranac i mene vole i postuju.
Tako je kako je - ja se ne bunim.
Pice. Kafaaaaa. Mooooooooolicu lepo! Spusta mi kafu i tad sam vec videla da ima i mleka i tri tone secera u njoj. Znam koji bi se ortak odusevio i ko bi je popio umesto mene. Ja nisam. Sedim, nerviram se. Zar je toliki problem dati ljudima obicnu kafu, bez secera?! Vidim, ni gospoDZi preko puta ne prija. Lako je njoj - ima muza. Mucenik je morao da je popije. I da se smeska. Sluze dorucak. Na engleskom, kakvom takvom, jedna od stjuardesa, sa sve osmehom, mi objasnjava sta ima da se klopa. Uzimam rizu (gle cuda, riza u Kini) sa piletinom. Iako i nisam neki preterani fan pomenute, pojedoh je sve se nadajuci da je na dnu posude piletina. Medjutim! Ni p od pomenute.
E, sad sam vec umorna, nadrndana, pije mi se kafa, spava mi se i prag tolerancije mi je skoro pa ostao u Dohi. Gospodin preko puta mene uzima papirnu kesu, jelte ja reko' ni njemu nije prijala riza i sad ce da baci peglu, ali ne! On tu lepo pljunu u tu kesu, iz dubine duse!!! Mislim da me je saaaaaaaaaama riza koja je stigla u zeludac spasila da isti ne bacim na pod.
Posle prvog gadjenja, setih se reci jednog od drugara - Kinezi pljuju svuda. Videces.
Videla sam. Nazalost.
Let je bio zanimljiv. Klinci su trckarali po avionu, tj. dolazili do mene, mahali i vikali Helou iz sveg glasa. Spavanje - ma, vazi. Opet, fotkaju me. Zanimljiva sam im.
Slecemo, gledam oko sebe. Uuuuu, ovo je super, planine i to. Ruralno izgleda. Hm, i temperatura je super, prijatno je. Idemo do zgrade aerodroma busom, klinci mi se opet smeskaju i masu, cekamo prtljag. Prilazi mi majka sa troje dece i vadi aparat. Znam, znam - moze, nije problem. Nema na cemu, klimam glavom, smeskam se i mislim se u sebi, posto verujem da je ono njeno klimanje glave znacilo hvala.
Javljam se dragim ljudima da sam sletela, sve ok, ziva sam. Bez brige. Uzimam kofer i idem ka izlazu. Sef mi je rekao da ce me tu cekati gospodja iz skole i vozac, i da ce ona imati tablu sa mojim imenom. Idemo, scena iz filmova. Ja reko' to je to, beli a4 papir i nazvrljano moje ime, aaaaali ne - fotka moja u koloru i ime na papiru ispod. Prepoznala me na keca pa nista od te fotke. Nazalost. Ili na srecu - jer, sigurna sam da bismo se smejali tome narednih godinu dana, svi zajedno.
Pitanje broj jedan: Jesi jela? (Zasto je ovo bitno?! Zato sto, svi Kinezi sa kojima se druzim, kad god me vide, prvo pitaju jesam jela i jesam gladna! Duse male divne, misle da sam mrsava. Opet jedno veliko vazi!)
Objasnjavam da jesam, da je sve ok, da sam lepo putovala, bla, bla, klasicna prica o vremenu - pozdrav za Engleze. Idemo ka skoli i ka mom novom domu. Sta da vam kazem - ako radim od sedam (a, kasnije cu saznati da su mi raspored pravili kao da me vole najvise na svetu jer nemam jutarnje casove, tek od deset), ustajem u 20 do, sredim se, obucem, predjem stazicu sirine mozda pet metara i eto me u skoli. Ha! Sa prozora vidis radno mesto. Mozda nekima zvuci lose, ali je meni super. Sve mi je blizu. U cetvrti sam gde su vladine zgrade i gde je obezbedjenje odlicno. Inace, moja skola je kanadsko-kineska, tj. kao koledz. Ima i internat za djake i klavir u hodniku. Sve je superiska.
O stanu i pojmu cistoce Kineza ne znam ni da li da pocinjem jer ce mi opet moj jadni niski pritisak doci na onaj normalni koji je, za mene, los. Samo cu reci da sam, umesto da odmah zabodem u krevet, provela celi dan cisteci stan i sredjujuci sve kako bi bilo upotrebljivo.
Ubrzo upoznajem i svog kolegu Darena (covek Irac, sarkastican kao i ja, nenormalan malo manje) koji ce da me vodi do grada, da mi pokaze gde je supermarket i bitnije stvari za pocetak, da se snadjem.
Moze, ali za nekih dva sata - samo dok sredim stan jos malo, da bar imam gde da legnem veceras.
No comments:
Post a Comment