- Jesi spremna?
- Jesam.
- 'Ajmo.
- 'Ajde.
Usput, opet ista scena - gledaju me, smeskaju mi se, pricaju nesto. Daren se smeje. Pitam ga sto se samo meni smeskaju a ne i njemu kad je i on kao i ja, a on ce: a, pa, ti si zensko - tebe vise vole. Mislim se, to mi reci. Na treptanje i smeskanje cu opet da vladam. Malo malo, Daren mi prevede sta kazu - on je ovde vec cetvrtu godinu, naucio je jezik. Market i zivotni standard, cene i ostalo - to cu nekom drugom prilikom, ali vam mogu reci da je sve i vise nego povoljno i super. Osim cinjenice da skoro niko engleski ne prica. Super, mislim se. Smeskanje i mahanje rukama - ponoooovo!
Tu ti je bankomat, tu ti je ovo, tu ti je ono, ajmo sad da upoznas moju devojku i idemo na pice i klopu. Opet klopa. Samo da ja ne ostanem gladna. Ajde.
Upoznajem njegovu devojku, Ojan, koja je jedno divno stvorenje. Vec na samom upoznavanju, vadi iz torbe kutiju za koju sam mislila da je cokolada, i pruza mi je uz dobrodoslicu na finom engleskom. Bravo, bre, Darene, nek si je naucio! To, bre! Zahvaljujem se na poklonu, koji je bio odlican - kasnije saznadoh da su to keksici iz Japana. Izvin'te Ameri i ostali, Plazme, Jafe i ekipo, ali Japanci kad naprave - napravili su. Isto kao i za motore - znaju znanje!
Kad smo kod motora, ostala sam sokirana kako nenormalni Kinezi voze ove svoje skutere. Ne jurcaju oni i ne luduju, vec se samo provlace. Nista strasno. Ali! Od opreme, samo osmeh nose. Musicice medju zubima ne - kao sto rekoh, ne jure. Suvozaci sede kako im padne na pamet, vuku na stranu, trzaju i cimaju. Mislim se ja... Da meni neko tako sedi na mestu suvozaca - tako bi mi ti, sreco moja, lepo isla peske - pa nek si mi zena po sto puta.
Odlazimo u trzni centar fazon nase Usce i sedamo u restoran posto sam ja sebi uzela zeleni caj (ledeni sa svezim sokom od manga) i opet bivam sokirana kad Daren poziva konobaricu, i to nacinom na koji to radi. Kad gledas sa strane, to ne da je nekulturno i drcno nego nemam reci. Vidi on da mi nije jasno i pocinje da vristi od smeha. Kaze: i to ces nauciti. Drugacije, nece ti ona nikad prici stolu. Mislim se, divota. U Americi se ubili da me nauce da u svaku recenicu ubacujem molim te i hvala, ovde k'o pse ili konje da dresiram, taj je ton.
Zatim, vode me u bar. Ali, nije to klasika vec bukvalno su sve sobe, tj. stolovi u zasebnim prostorijama pa ti zapravo sebi zakupis mesto i sedis sa svojim drustvom. Mislim se, kul, to jos nisam videla.
Dok idemo kroz grad, ulice su sad vec zive i krcate; svi su posli negde ili izasli samo da klopaju. U svakom slucaju, puno je desavanja. Meni, naravno, sve novo i zanimljivo. Umor me hvata, ali ne odustajem. U baru upoznajem i Drua, operskog pevaca iz Teksasa koji isto predaje engleski u Kini. Ludilo. Ekipa ce mi se ispostaviti totalno nenormalna i super.
U stan stizem oko pola dva, dva. Umorna kao pas. Krevet. Hocu krevet. Prvo tus. Sad vec moze opet posto sam sredila jadno kupatilo. Kreeeeevet.
Prvi dan u Kini uspesno prezivljen.
Bravo, Zoa, bravo, bravo.
No comments:
Post a Comment