Naravno, ima i onih 'trulih jabuka' ovde, ali su uglavnom u manjini - ili, ja kao stranac bas i nemam neki preterani kontakt sa njima.
Pre neki dan, sedim i cekam da idem kuci sa jednog ludog proputovanja (o tome cu pisati u nekom narednom postu)... Jos malo... Gladna, ustajem i odlazim da kupim nesto da klopnem. Kako ne nalazim nista iole zdravo, uzimam kao neke rolatice sa jagodama. Izgledaju jestivo i boja im NIJE radioaktivna. I, naravno, prepoznatljivo je vec sa slike sta je pa samim tim i mogu da jedem to.
Vracam se i sedam opet na isto mesto i gledam nesto po fonu... Pored mene prolazi lik sa klinkicom, ona me gleda. Vec sam se navikla na klince da me gledaju, upiru prstom i smeju se. Poneki i masu i vicu helou. Vece pre toga, dok sam setala gradom, klinkica koja me je videla je odusevljeno povukla majku za ruku i zatim uperila prstom ka meni, uz nesto na njihovom jeziku. Majka se samo nasmesila ka meni i pokusala je devojici da spusti ruku, da ne upire prstom ka meni. Ali, klinkica je bila toliko uporna, sa sve osmehom na licu i sirom otvorenim ocima da sam se ja samo nasmesila i pocela da joj masem i da joj se osmehujem uz Helou. U nekom trenutku, majka je morala da je vuce da ubrza malo korak jer je ona htela tu da stoji sve vreme dok sam i ja tu. Deca.
Elem, da se vratim ovoj klinkici sto me gleda dok sedimo. Ona i tata su seli ispred mene, na nekoliko metara dalje, i ona se sad okrece meni ledjima, i prica nesto ocu. Ja uzimam nekoliko rolatica, ustajem i odnosim do nje. Potapsem oca po ramenu, on se okrece, ja ga pitam, doduse na engleskom, je li ok da njoj dam slatkise. On se osmehuje i kaze da ne treba, ali ja i dalje insistiram na tome. Vidim njene oci, sva je srecna - slaaaatkisi! Dete k'o dete, naravno da zeli slatkise. Dajem joj slatkise, vracam se na svoje mesto i nastavljam da prekracujem vreme svojim telefonom.
Vidim njih dvoje, zanimaju se necim, verovatno mala ima bojanku pa je tata tako zanima da joj brze prodje vreme.
U nekom trenutku, oni ustaju, krecu ka svom prevozu, ali eto klinkica dotrcava do mene i pruza mi lepu bez kovertu, i smeska se.
Ja onako zatecena i u cudu, jedva se setih kako se na njihovom kaze hvala, tu nekako izustim to hvala, klinkica se osmehnu, otac takodje.
Odose njih dvoje a ja ostadoh zatecena njenim gestom.
Nekoliko sekundi kasnije tek, kontam da bi, jelte, valjalo i videti sta je u koverti! Otvaram, vidim nekakvu cestitku. Uz malo muke, uspevam da izvucem cestitku napolje, otvaram je i odusevljavam se! Cestitka sama po sebi je divna i bas sam vece pre videla takve na ulici i bila odusevljena jer su rucno radjene i predivne i treba puno umeca i vremena da se naprave. Ali, ono sto me je odusevilo je tekst na njihovom, napisan (da ne kazem nacrtan) decijim nespretnim rukopisom! Naravno, otac joj je pokazao kako da napise, mislim se, ali sama cinjenica da je ona to sama uradila je vrrrrrh!
Sedim, telefon mi vise nije zanimljiv... Razmisljam... Eto koliko su ovde ljudi neiskvareni... O deci necu ni pocinjati - deca su najiskrenija bica, to znamo. Ali, ovde i odrasli znaju da te postuju, pa i sitnice kao ovu, oni ce biti zahvalni. Oni ce biti ti koji ce pokusati da ti se oduze nekako. Da ti se zahvale. Da te ucine srecnijom u njihovoj zemlji. Oni ce se potruditi da budu pravi domacini i pokazu svu tu velicinu zemlje i duha u najboljem svetlu. Oni su ti na koje se deca ovde ugledaju. Ne vredi pricati deci jedno ako vi radite drugo - deca se trude da budu kao vi...
Kasnije sam pitala drugaricu da mi prevede cestitku, i objasnila mi je da pise: Dobrodosla u Kinu, i napisano je i ime devojcice.
Eto.
I, kako posle da ih ne volis?
No comments:
Post a Comment