- Jesi jela?
- Nisam jos.
- Odlicno. Nemoj. Idemo napolje, ako nemas nista u planu, pa cemo zajedno nesto pojesti.
Ja, naravno, posle pet casova, utorak je, ne da nemam nista u planu nego me mrzi da razmisljam posto zavrsim peti cas. Ma, mrzi me i da spremim nesto da pojedem. I da zvacem me mrzi te shodno tome samo dobacih: eto me silazim, pogledah se u ogledalo - sminka je i dalje tu, super, i izadjoh.
Ovde sve zivne tek oko sedam, osam uvece... Radnjice sa klopom se tek uvece otvaraju, ljudi izmile na ulice i svi, bukvalno SVI, nesto zvacu i klopaju. A, mrzimo ih sve, skooooooro pa sve, jer su mrsavi i vitki i nemaju bore i odlicno izgledaju za svoje godine. Elem, o genetici njihovoj ne mogu... I o tome koliko vode racuna i posvecuju paznje sebi ne zelim. Ipak je to previse soli na ranu.
Tu kolega da se pokaze, jelte, odvede me u jedan obliznji restoran. Doduse, i da se pokaze i da me pokaze - njemu je bitno sta cu ja misliti o njemu kao domacinu, ali mu je i bitno da mu ostali zavide jer je strankinja sa njim za stolom Ulazimo u restoran, on vec s vrata njima nesto glasno kaze na njihovom, da se svi okrenuse i pogledase u mene. Ja se smeskam i trepcem i dodajem omanje Helou. Navikla sam vec da svi gledaju u mene. Onako bas. I da se poneko javi sa Helou. Ali, svako ce mi se nasmesiti i osmehnuti - to je bez greske. Mlada konobarica se osmehuje, prica nesto, razumem jedino 'beautiful', klanja se i vodi nas do stola.Ja se smeskam, opet, trepcem, opet. Kaze kolega: Rekla je da si veoma lepa i da joj je cast sto si u njenom restoranu. Aha, gazdarica. Nek ona mene zapamti, da zna da sam jos uvek u fazi da pricam samo engleski, pa da se lako sporazumemo rukama i nogama kad opet dodjem, mozda sama. A, da. Pice smo kupili usput. Jelte, ovde u restoran doneses sta ces da pijes. Oni ti samo posluze zeleni caj i to je to. Dosao si da jedes, ne da pijes fazon. Doooobro.
Pita on sta mi se jede. Ja mu lepo tu objasnim da moze da naruci sta god pozeli - probacu. Kazem mu, sve dok ima povrca i mesa - ja sam srecna i ostati gladna necu. Dolazi opet nasmejana konobarica, pruza njemu jelovnik, pruza meni. Ja pocinjem da vristim od smeha - jelte, malo su vickasti, mislim se, daje meni jelovnik a ja njihove te crteze ne da ne umem da procitam ni da razumem nego kad vidim nesto napisano, ja odma' krenem i pricu da smisljam: ovo je coveculjak koji zivi u veeelikoj kuci i ima ogroman LCD TV i voli da gleda serije po celi dan. Ovo je ograda kako im kokoske ne bi pobegle. Ha, vidi, viiiiiiidi, ovo je kisobran, ali neki los, kineski, cim je ovako malo asimetrican.
Meeedjutim! Pametni su bili dovoljno da stave i fotke u jelovnik - cisto nama da olaksaju zivot i narucivanje, ali i da sebe uskrate blamiranja u javnosti. Zapravo, njima je ovde najveci blam da ih pitas nesto na engleskom a oni ne znaju da ti odgovore i pomognu. To je totalna sramota za njih i onda ce oni pre da ti beze od tebe nego da dozvole da ih nesto pitas. Kinezi. Da. Milinica.
Naruci on svasta nesto, nije proslo 10 minuta, eto stize klopa. Mirise odlicno, izgleda zanimljivo - pa da pocnemo! Jedno jelo je povrce u nekom saftu, gljive i tikvice. Zanimljivog je ukusa ali nezgodno za jesti stapicima. Oooooo, da - bezi kao da je zivo! Krompir je drugo jelo - nesto slicno nasem restovanom krompiru. Riza trece, naaaaaravno, bukvalno - plasticna posuda rize. Oooogromna! Mislim se, k'o da ce sutra smak sveta pa valja pojesti svu rizu koja postoji. Jedno je jelo teletina drugo je piletina. Sve opet, naravno, sa povrcem! Aha, i crna jaja. Nisam skontala kako ih spremaju, ali to su zelatinasta kuvana jaja koja su umesto bela crna, i ukus je malo nenormalniji ali isto tako odlican. Evo i neka salatica fazon nase tursije. Da.... I neizbezna supa bez rezanaca, sa razmucenim jajetom dok je vrila i sa algama i povrcem. Supa se jede ili tokom jela ili na kraju. Nema kao kod nas -daj supu prvo pa sve ostalo.
Jasno vidim da je on narucio kao da nas je ne znam ni ja koliko na rucku, ali opet - da se pokaze, znaaaam, znam, navikavam se i na to.
Tu se odusevise svi u restoranu jer umem da jedem stapicima k'o da sam rodjena u Kini - ahaaaaa ahaaaaa! Mislim se, eto, naslutih ja sebi Kinu svim onim jedenjem pilava i graska stapicima. A i to sto volim ljutu hranu - to im je posebno imponovalo jer je upravo ova regija u kojoj sam poznata po izuzetno ljutoj i zacinjenoj hrani.
Zavrsismo veceru, kafa bi mi legla samo tako... Kod njih ovde toga nema. Dodjes, jedes, zavrsis, odmah ides dalje. Nema sedenja i cavrljanja. Dooobro, ok, i na to cu se navici. Nekako.
Vracam se kuci, prolazim obezbedjenje na kapiji, javljam se na njihovom, oni meni na engleskom. Sutradan ja njima na engleskom, oni na svom. Tako se malo ganjamo da se uskladimo, ali izgleda da im je to nova fora - da mi se jave suprotno od onoga sto ja kazem. Divni su i zanimljivi.
Krevet. Spavanje. Ustani, ubij komarca. Ok, nazad u krevet. Ustani opet. Mentolu, nisi skinula sminku. Krelcu. Tako se ja sita ispricam sa sobom pred spavanje.
Sutra je novi dan.
No comments:
Post a Comment