Nasmejana lica jedne tuzne price

Kina.

Kod nas u Srbiji, kad neko spomene Kinu, svi odma pomisle na nase Kineze - radnje u blokovima ili po gradovima, radnje pune jeftine i ne tako kvalitetne robe. Ili, ako ste od onih koji vole da klopaju - pomislicete na kinesku klopu!

Evo, ja posle mesec i nesto dana zeanja i uzivanja u Kini sam se navikla na (skoro) sva njihova ludila i njihovo ponasanje. Kina je definitivno zemlja nelogicnosti, ljudi opterecenih zapadnjackim stilom zivota i zena (nekad, i to previse cesto, i muskaraca) koje obozavaju sve bljestavo i sljastece - cirkoni su in.

Svaki dan na ulici vdjam vozni park bolji nego u mnogim zemljama Evrope, svi nose Samsunge i Ajfone i Ajpode i Aj-stagod, zene voze Porsee ovde kao sto kod nas zeni kupis Punta i mnogo im je bitno sta drugi misle o njima. Ta slika koju furaju u javnosti im je sve.

E, ova prica upravo NIJE o takvima.

Ova je prica o onim drugim. Onim zaboravljenim. Zaboravljenim a opet srecnim.

Salje mi kolega koji predaje engleski poruku u petak uvece da me pita hocu li sa njim i drustvom sutra da volontiram. Kaze, znam da je odmor i subota, ali bilo bi nam drago da ides sa nama.
Ja, naravno da sam odmah prihvatila - prvo, sto da ne pomognem a drugo, upoznacu nove ljude, njegove drugare. Vec  sam spremna na cinjenicu da cu verovatno samo da se smeskam i vicem Nihao posto niko (opet) nece znati engleski, ali meni je i to zanimljivo.

Ustajem u pola 9, u 9 se nalazimo ispred kapije skole. Prvo idemo da pokupimo njegovu zenu i klinca a onda cemo se naci sa ostalima. Klinac je kao kineska verzija Hari Potera i mnogo je fin i divan. Engleski zna osnovno, pa se tu i zezamo sa Hi i Hello. Zena... Ne zna ni osnovno, ali je u nekom rokerskom fazonu i voli srebro pa smo se odmah zgotivile. Jadan kolega - prevodio je za obe.

Objasnjava on meni da cemo ici do jednog siromasnog naselja i da cemo im odneti nesto namirnica kao donaciju koju su skupili prvenstveno za jedan projekat, ali je bio otkazan pa su preusmerili na njih.

Hvatamo taksi i krecemo. Kako prilazimo naselju, ulice su sve uze i sve se vise penjemo u brdo. Da nije kineskih lica i natpisa, pomislila bih da smo u brazilskim favelama - toliko sve ovde izgleda lose i zapusteno i otuzno.
Stizemo do mesta gde cemo se naci sa ostalima, i tu vidim da ima i nekoliko djaka mojih koji idu sa nama - super, bar ce neko pricati engleski.
Odatle idemo peske. Usput mi kolega objasnjava da cemo sad do jedne skole a posle do druge, i da cemo odatle davati njima namirnice. A, ako neko ne moze da odnese, mi cemo im pomoci i odneti im do kuce. Ok, pitam ga koliko im namirnica dajemo kad nece moci da ponesu, 10, 20 kg? Brasno, secer, sta?
On se samo tuzno osmehnu i kaze, nije problem koliko im dajemo vec koliko su oni zapravo nejaki da ponesu.
Ok, da ne zapitkujem previse, cekam da dodjemo do skole pa cu da skontam sta je time mislio.

Skola. Nesto kao nase seoske skole. Poprilicno staro, namestaj unutra isto tako star, komunizam od pre 40 godina - otprilike tako.

Dvoriste skole puno dece koja pocese da trce ka nama cim su nas ugledali. Ja sam im najzanimljivija - verovatno je prvi put da vide nekog belca, pa samo masu i smeskaju se oko mene.

Tu iz skole izlazi zena, objasnjava nesto na kineskom i nije proslo nekoliko sekundi sva deca stadose u red, dva po dva. Mislim se, kod nas ovako ne bi stali ni da ih molis a kamoli da im uciteljica to kaze. Ja gledam i ne verujem. Stoje, cekaju svoj red i smeskaju se.

Tu mi kolega prilazi i nastavlja pricu... To su sve deca bez roditelja... Ali, nije to najstrasniji deo. Najstrasnije je sto su njima roditelji otisli na sever drzave da rade kako bi obezbedili bolje uslove za svoju porodicu i decu, i nikad se nisu vratili vise toj deci. Nisu se javili. O slanju novca nema smisla ni pomisliti a kamoli pricati.
Malo je reci da sam ostala bez teksta.
Pitam ga ko onda brine o toj deci?! Kaze on: Pa, najstarije dete. Ili, ako imaju babu ili dedu, onda ce oni da pripomognu ali su deca uglavnom sama. Komsije ce se naci ako je nesto hitno, ali nece primiti decu u svoj dom.

I dalje sam bez reci. Gledam sva ta decija lica, smeskaju se, pricaju nesto medju sobom i cekaju... Cekaju da dobiju pet litara ulja... I raduju se tome kao da ce dobiti najnoviju igracku ili najnoviji telefon. Kako je koje na redu, prilazi stolu, pise svoje ime na papiru i uzima balon ulja za svoju 'porodicu' - sebe i svoje sestre i bracu. I, svako dete je reklo hvala. Bas bas svako!

Zatim smo otisli i do druge skole. Skola druga, ista prica. Klinci se raduju sto nas vide, smeskaju se dok se igraju u dvoristu skole. Tu je vec posao bio pri kraju kad smo mi pristigli iz prve za koju smo mi bili zaduzeni i samo smo sacekali ostale kolege da zavrse pa da se uputimo nazad.

Tu mi prilazi devojcica, mozda ima 10 godina ali izgleda kao da ima 7 zbog neuhranjenosti i slabog rasta, stade ispred mene i kaze: Helou! Ja se osmehnuh, otpozdravih i ona otrca brzinom svetlosti - srecna sto sam joj se javila. Eto, njoj je to ulepsalo dan. Ne novi Ajfon. Ne nova jakna. Ne nove minjuse. Nekoliko ulja i moje helou.